Miloš Đorić je basista niškog death metal benda Dawn of Creation, čiji će album prvenac Self-Destructive Matters uskoro ugledati svetlost dana, kao i basista i jedan od osnivača progressive black metal sastava Stellar Tomb, čiji se dosadašnji demo singlovi nalaze na njihovom YouTube kanalu. Učesnik je velikog broja muzičkih manifestacija i takmičenja. Trenutno radi kao lekar na pripravničkom stažu u rodnom Nišu.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
– Pre svega bih se zahvalio SMP ekipi na pozivu za ovu rubriku i mogućnosti da iznesem svoj stav o određenim izdanjima sa naše bogate metal scene, koja traje već decenijama unazad a svakog dana je sve veća, kvalitetnija i versatilnija, pri čemu je nuspojava tog benevolentnog fenomena nemogućnost da se odaberu samo tri izdanja u moru soničkog stvaralaštva bez nužno nemarnog ili subjektivnog zapostavljanja nekog dela. Pre nego što prodiskutujem o pažljivo odabranim albumima, voleo bih da spomenem i neka od imena koja su bila u opticaju, kao što su The Bloody Earth, Nula, Mud Factory, Draconic, Alogia, The Father of Serpents, Consecration, All My Sins, itd.
The Stone – Teatar apsurda (Mizantropeon, 2017./Mara, 2018.) – recenzija
Možda najspomenutije ime u celoj rubrici, ali daleko od toga da je bez razloga – The Stone su institucija koji su svoj renome razvili isključivo kvalitetom muzike i jedan od retkih bendova koji može da se pohvali diskografijom gotovo bez greške i samim tim plasirali našu zastavu na svetsku black metal scenu. Ovo je njihov osmi album i neverovatno je kako i nakon toliko godina ovi ljudi mogu da naprave nešto što odiše eklektičnošću, promišljenošću i ambijentalnim intenzitetom čiji grč ne popušta tokom celokupnog trajanja albuma. Simbioza Nefasovih tekstova koji su na nivou sa svetskim piscima i poetičarima svih epoha, sa rifovima potkovanim brutalnošću iz kojih se cedi i preliva osećaj teskobe, mizantropije i poganosti, čine jedan komplementaran circulus vitiosus koji slušaoca tera da iznova i iznova ne samo sluša, već i doživljava ovaj album bez pardona. „Mrtvog negativ“ u čitanke.
David Maxim Micić – Bilo 3.0 (Samoizdanje, 2013.)
Ranih 2010-ih, tokom početnog perioda ere bedroom gitarista, niotkuda se pojavljuje na svetskoj sceni čovek iz Srbije, student Berklija i EP izdanjem Bilo, gde gotovo preko noći pravi bum (srazmeran svežem imenu) na Zapadu svojim unikatnim stvaralaštvom u vidu djenta provučenog kroz ethno – pop – blues – OST amalgam: par godina kasnije izbacuje ovaj album koji je u mojoj knjizi, savršen spoj dezinhibisane kreativne zabave i hirurški precizne, školski komponovane muzike – zadovoljava i one koji vole notni zapis, ali i one koji su fanovi tablatura. Pesme vas voze kroz širok dijapazon emocija, navode vas poletnim i razigranim sinkopama, a sve to je provučeno kroz produkciju (koju je čovek sam radio, kapa dole) na kojoj bi mu pozavideli i svetski poznati producenti. Šlag na tortu je to što je čovek doveo kao goste na albumu imena kao što su Per Nilsson, Jeff Loomis, Larissa Tereščenko, Vlada Lalić, Aleksandra Đelmaš i Aleksandra Radosavljević, što je samo testament njegovoj larpurlartističkoj požrtvovanosti i trudu. Veoma kvalitetan album ne samo u metalu, već i u svim žanrovima.
Carnival of Flesh – Anthems of Extinction (Samoizdanje, 2021.) – recenzija
Ovo izdanje možda jeste vrlo mlado i nije imalo mogućnost da postigne efekat vina, ali ovo je album tokom kojeg sam na svakih 30-ak sekundi vikao naglas „TO BE“ ili „OOO JEEE“. (smeh) Ja sam slab na metal u kojem je distorzija i priroda zvuka vehikulum ili amplifikator za iznošenje određene priče, koncepta, emocije ili ambijenta, a ovaj album je destilat te ideje – čuje se da pesme nisu samo adherisani rifovi koji su se članovima činili dobro, već je svaki promišljen i plasiran na tačno predilektirano mesto u svrsi sačinjavanja jednog koherentnog i fluidnog pejzaža zvuka na pozornici u vašoj glavi na kojoj se odvija predstava vaših sećanja. Metal instrumenti i orkestarski elementi ne ratuju međusobno, već su komplementarni jedni drugima i sačinjavaju jednu uniformnu i intenzivnu sliku od koje vam „pogled“ ne luta u svim pravcima, već su svi elementi plasirani baš tu gde želite. Iskonski inteligentno i prefinjeno stvaralaštvo i jedva čekam da vidim i čujem šta će sledeće da kreiraju.
