Ivan Radović je od 2014. godine pevač uzičkog sastava Brat. Pre toga nastupao je sa bendom The Hammers. Na domaćoj sceni aktivan „okruglo“ 20 godina.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
– Stvarno nije lak zadatak izdvojiti tri domaća (najbolja) metal albuma. Dugo sam razmišljao koga da stavim na listu, jer je generalno domaća scena dosta uticala na izgradnju mog muzičkog a i životnog stava. Dosta je bendova čije kasete sam bukvalno izlizao i „imao sam problem“ u toj gomili dobrih albuma izdvojiti tri najbolja. Veliki broj je bendova koji danas nisu aktivni a koji su kod mene ostavili neizbrisiv trag: Alkatraz, Psyhoparadox, May Result, Definite Choice, Thimble, Hitman… Ali kada sam dublje zašao u svoju prošlost, a i sadašnjost, mislim da su ipak ova tri albuma moji najveći favoriti.
Overdrive – No More Words (Boa, 1997.)
Te ’97. ili ’98 godine, na 3. kanalu RTS-a bila je emisija Dodatno ubrzanje. Kako sam uvek imao veliko interesovanje za domaću metal scenu, uvek sam sa nestrpljenjem čekao domaću top listu. Bend se zvao Overdrive – meni, do tada, nepoznat sastav. Pesma se zvala „Wake Up You Blind Man“. Kada je počelo da gruva bio sam zatečen. Kako ovo? Kako domaći? Doslovno sam pao na dupe! Sutradan, bukvalno, sam otišao do lokalne radnje u Užicu i kupio za mene antologijski album No More Words. Zanimljivo je da sam ih prvi put uživo čuo tek 2019. godine na Hith festivalu u URMISu, gde smo svirali dan nakon njih. Svetski zvuče ljudi, nadam se da još nismo od njih čuli najbolje. Oni ne spadaju ni u jedan žanr, oni su jednostavno – Overdrive.
Alogia – Priče o vremenu (One, 2002.)
Sledeća je Alogia i njene Priče o vremenu. Na Radiju 202 sam prvi put čuo “Sećanja na slike iz sna“. Bilo mi je, onako, meh. Ali kada sam odlučio da više istražim, ostao sam prijatno iznenađen. Kako me je moj kum tada trovao sa Dream Theater, ja sam Alogiu prepoznao u njima. Legendaran album sa sve samim epskim hitovima, trojica pevača, ali je nekako Nikola Mijić odskakao od ostale dvojice (ne kažem da su loši), ali i od Jamesa LaBriea (pogotovo sada, haha). Sve perfektno odsvirano na gitarama i basu, i sjajne bubnjarske deonice, za mene jednog od najboljih metal bubnjara Damira Adžića. Doslovno sam izlizao kasetu.
The Stone – Nekroza (Folter, 2014./Miner, 2016.) – recenzija
Nisam imao dilemu da će neki od albuma sastava The Stone biti na mojoj listi. Ljubitelj sam ovog benda još od izlaska njihovog Some Wounds Bleed Forever, a gledao sam ih u Užicu 2000. godine i nastupao pre njih sa užičkim HC bendom The Hammers. Od tada su stalni na svim mojim listama. Ipak, album koji sam naviše slušao je Nekroza. Vanvremenski album, neverovatni aranžmani netipični za black metal, i prvi njihov album gde solaže odskaču iz pesama i gde su dosta kompleksnije nego na prethodnim izdanjima. Nefas ovde dominira sa tekstovima i vokal mu je čistiji i razgovetniji. Sigurno jedan od naših najboljih metal bendova, nepravedno guran u drugi, treći, plan kod domaćih kritičara i publike. Da su rođeni u Skandinaviji sjebali bi šminkere Mayhem i Gorgoroth već odavno.
