Marko Miranović je urednik jednog od najdugovečnijih srpskih metal medija, Metal Sound (ranije printanog, danas web) magazina, dok je u muzičkim vodama aktivan i kao pevač epic power metal sastava Numenor. Sa pomenutim bendom, objavio je tri diska: Colossal Darkness (Stygian Crypt, 2013.), Sword and Sorcery (Stormspell, 2015.) i Sword and Sorcery reizdanje (Stygian Crypt, 2016.). Tokom aprila ove godine Numenor će objaviti novi album Chronicles from the Realms Beyond, ponovo za američku izdavačku kuću Stormspell Records. Van sfera muzike, Marko je široj populaciji poznatiji kao voditelj, autor i novinar na Radio Beogradu i RTS-u, te kao organizator festivala epske fantastike.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
Diluvium – Aurora (CCP, 2001.) – recenzija
Tokom devedesetih, Niš je zapravo imao bolju poziciju u odnosu na Beograd i (eventualno) na ostatak Srbije. Oni su iz Sofije uvozili originalna licencna izdanja Nuclear Blasta i Century Medije. U to vreme u Beogradu niste ni mogli da sanjate da dođete do, recimo, novih albuma tada nešto opskurnijih bendova poput Amorphisa, Theriona ili Moonspella. Istina, pojavljivale su se značajnije lošije kopije ili piratske kasete kasnije (bez omota, lošiji snimci itd.), plus prilično su bile skupe, tako da se sećam da sam često išao do Niša da se nakupujem kaseta i novih izdanja. U tom nekom vrtlogu, verujem da je upravo ta lakša dostupnost uticala da se u Nišu formira specifična scena koja je bila pod uticajem te gothic/doom/death metal scene koje je u tom periodu bila u svom jeku širom Evrope. Diluvium je očito bio pod snažnim uticajem bendova iz tog perioda (The Gathering, Crematory, Tiamat) i, čini mi se da su napravili jako zanimljiv album. Primećujem da danas retko ko pominje ovaj bend i njihov album Aurora.
Forlorn Wisp – Forlorn Wisp EP (Samoizdanje, 2009.) – recenzija
Originalno (ako me sećanje dobro služi), ovaj EP je snimljen 2009. Moram da priznam da me neka lična sećanja vezu za taj period. U svakom slučaju, u pitanju je promo CD sa tri pesme koje jako podsećaju na Blind Guardian iz rane faze. I pored toga što su članovi benda bili jako mladi, čini mi se da je izdanje jako zanimljivo. S vremena na vreme preslušam taj materijal, i moram reći da mi je jako žao što bend nije snimio još neku pesmu (u ovom stilu) kasnije. U svakom slučaju, jako zanimljivo i neuobičajeno izdanje za ove prostore.
Claymorean – Sounds from a Dying World (Stormspell, 2017.) – recenzija
Sad dolazimo do jednog izdanja koje tek treba da se pojavi za američkog izdavača Stormspell Records. U pitanju je iznenađujuće dobar album Claymoreana koji bi mogao da ozbiljno probije bend na inostranoj sceni. Zapravo, koliko vidim, prva pesma je već zabeležila neke ozbiljne brojke kada je reč o impaktu i preslušavanjima na pojedinim YouTube kanalima koji promovišu ovakav stil. Sounds from a Dying World je smešten negde između klasičnih power metal uticaja i tradicionalnih epic/doom metal momenata. Jako kvalitetan album, biće zanimljivo videti kako će da se plasira tokom ove godine.
