Srđan Mišović je frontmen crnogorskih death metal bendova Abhoth i Hostis. Pored komponovanja, u slobodno vreme crta, dizajnira logotipe (Zaimus, Rikavac, Hostis) i volonterski promoviše crnogorsku metal scenu, bilo preko novinarskog rada, bilo preko saradnje sa mnogim webzinima i portalima.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
Stone To Flesh – Some Wounds Bleed Forever (CCP, 2000.) – recenzija
Some Wounds Bleed Forever je bio možda i moj prvi dodir sa sferama domaćeg metala i jedan od albuma uz koji sam odrastao, a može se reći da je ovaj album meni lično među omiljenim black metal izdanjima generalno. Bend koji je postavio trendove, prvi na ovim prostorima uspešno implementirajući slovensku mitologiju lokalnog karaktera u black metal i kreirao horde njima inspirisanih bendova. Iako nisam ljubitelj poslednjeg perioda i izdanja The Stonea i smatram da danas u Srbiji postoji more kvalitetnijih black metal bendova, veliki sam ljubitelj njihovog najranijeg perioda i može se reći da je ovaj album postavio standarde srpskog black metala, te privukao pažnju internacionalnog auditorijuma na isti.
Scaffold – The Other Side of Reality (Samoizdanje, 1994.)
Bend sa kojim me je davno upoznao moj prijatelj Marko Komlenac (KK Street Bangers) i koji nazivam – domaći Pestilence. Izdanje koje me takođe vezuje za jedan raniji period života. Scaffold je među prvim death metal bendovima na našim prostorima (ako ne i prvi) koji je razbio klišee žanra implementirajući diskretne klavijature u old school death metal, time inspirišući neke bendove u budućnosti, među kojima i sam Abhoth, moj bend, tako da mi je bila ogromna čast što je njihov pevač na Explosive Stageu na Exitu prošle godine nastupio u našoj majici.
Sacramental Blood – Ternion Demonarchy (Ghastly / Miner, 2016.) – recenzija
Možda i prvi brutal death metal iz Srbije sa kojim sam imao dodir, Sacramental Blood su ovogodišnjim izdanjem na koje se dugo čekalo ispunili sva očekivanja. Pred nama je death metal svetske klase i renomea.
