Kako god da ih posmatramo, identitet i duh NadimaČa, što je jako bitno. ostaju unikatani i netaknuti, u večitoj koliziji sa trendovima i trenutno važećim normama po svim pitanjima

Dobih ja, u sred nedelje, kada mu vreme nije, Manifest protiv sudbine, novi album skupine koju svi znamo pod grupnim imenom NadimaČ. Sreća na dušu udarila, ja sam ipak fan ekipe, a majku mu, fan sam i njihovog pristupa svemu ovome!

Idemo – slušanje. Nema čekanja. U principu, zna se šta se od NadimaČa očekuje. Nema levo, nema desno. Ono što sa Manifest protiv sudbine albumom i dobijamo je u osnovi… paaaa… NadimaČ. I to bi trebalo da bude to. E pa nije. Nikako. Ovo sada je jači, teži, sivlji i brutalniji NadimaČ! Kako bih ukratko u startu stvorio neku sliku, prvo slušanje je bilo ekvivalentno boravku u ringu sa Muhamedom Alijem. Tri runde. Kratko, a nikada da se završi za zalutalog u meč. Ne znaš odakle bije, ne znaš odakle će sledeći udarac da dođe, još manje gde će da završi. Neverovatno.

Ja ne volim da okolišam, izbljuvaću odma’ par evidentnih stvari. Suva, sirova i nadasve moćna produkcija, savršeno pristaje ovakvom NadimaČu. Kako i ne bi, Luka “Tower” Matković je na svom terenu. Odlično. Drugo, rifovanje je za čistu desetku. Desetku kao vrata. Ovoga puta, iako to ne bi trebalo da se radi sa bednovima kao što je NadimaČ, najveće pohvale idu pojedincu. Gitaristi Stefanu Ćoroviću. I to kada kažem ne mislim na neki segment njegovog sviranja zasebno, tipa tehnika mu je ovakva, ton mu je onakav i sl. Naprotiv, celokupan utisak je neverovatno ubedljiv. Sve je fantastično (ako se ovakav epitet može upotrebiti kod NadimaČa), smišljeno, upakovano, dozirano, odsvirano. Bravo za momka. Ostatak ekipe može da se pohvali čestito odrađenim poslom u svih par (četiri preciznije) dana snimanja – majku mu. Znači thrash/crossover blitzkrieg u studiju.

Tekstovi i dalje na srpskom jeziku, što je u kontekstu svega jedini mogući izbor, te ova stavka u interakciji sa Dačinim pripstupom vokalima, ostaje jedna od specifičnosti NadimaČa.

Pokoja zamerka? Ima ih, naravno. Dok je trajao period adaptacije na zvuk Manifesta…, Daču na momente jedva da sam razumeo šta izgovara. OK, na momente ga nisam razumeo uopšte. Ali, sada dolazimo do po meni najbitnije osobine, kako NadimaČa, tako i albuma. Naime, posle toliko godina, zadah ulice, socijale i problema običnog čoveka nikada nije bio prisutniji nego sada. NadimaČ nikada sivlji i tmurniji, na momente čak i neko crnilo izbija na površinu Manifesta…. Revolt i jasna poruka NadimaČa prosečnoj duši u zemlji seljaka na brdovitom balkanu se sve manje skrivaju metaforama (doduše, nije baš da je toga puno i bilo), i sve više i više su u punk/HC maniru. Direktni, u čelo, bez okolišanja. Ako je cilj bio, kako je navedeno u nekom kutku bukleta, da se mi, obični, inspirišemo na akciju protiv socijalnih i sistemskih anomalija i to u doba kada je letargija, unutar ograđenog geografskog prostora nazvanog Srbija, prihvaćena kao opšte stanje, u tome se i uspelo. Manifest… otkriva, uslovno rečeno, dubinu kakvu možda prosečan slušalac od NadimaČa ne bi očekivao (možda ni oni sami nisu očekivali, jer ovaj bend defitnitvno brdo toga radi stihijski – ponoviću, album je snimljen za svega četiri dana), dok je nasuprot tome, za populaciju koja bolje poznaje njihov rad, ovo gotovo bilo suđeno da se desi. Vodovi za kanalisanje besa i revolta su konačno naprsli, u međuvremenu se izgleda, pazi sada, vežbalo (Ćora sigurno) i rezultat je Manifest… kakav trenutno imamo ispred sebe. Kako god da ih posmatramo, identitet i duh NadimaČa, što je jako bitno. ostaju unikatani i netaknuti, u večitoj koliziji sa trendovima i trenutno važećim normama po svim pitanjima.

Da im je muzički izražaj malo samo mirniji, siguran sam da bi poruka koju album nosi doprla i do šireg kruga ljudi. Sve u svemu, na ovom izdanju dobili smo nikada bolji, snažniji i ozbiljniji NadimaČ. Šta bi drugo i mogli?

A buklet? On je ruku pod ruku sa karakterom ekipe. Na frontu je sjajan crtež, a ostalo je valjda onako kako su oni hteli. Po mojoj proceni, estetika im jača strana nije, ali majku mu, ide nekako uz duh albuma. Bar ću tako da ih pravdam za učinak u tom domenu. Šta ću. Ja ih volim baš takve.

Spisak pesama:

1. Intro
2. Stakleni zidovi klanice
3. Krv do kolena
4. Evropa danke najn
5. Jebe mi se!
6. Duhovi ulice
7. Retardiran za skejt
8. Sa one strane sekire
9. Uradi sam (DIY)
10. Mrzim narodnjake
11. Glas pod zemljom
12. Bunike
13. Nuklearni rat sada
14. Krvave desni (bonus)

Nadimač - Manifest protiv sudbine
Produkcija84%
Originalnost79%
Vizuelni faktor67%
Uverljivost94%
81%Finalni utisak

Komentari