Burning Leaf - Amber and Gray

Žanr: Stoner Rock / Southern Metal / Post Grunge
Izdavač: Samoizdanje, 2024.
Web: Facebook
Piše: Sava Karadžić

Južna Srbija često je davala neku posebnu boju svesrpskom rock/metal zverinjaku, što se potvrđuje i novim albumom pirotskog sastava Burning Leaf. Nakon više od decenije dugog pripremanja solidnog debitantskog izdanja, prezentovanog 2022., dve i po godine kasnije vraćaju se sa drugim ostvarenjem, u istoj postavi koja je (osim basiste) zajedno od začetka benda 2010. Pa, red je da vidimo čime su nas ovog puta poslužili.

Amber and Gray solidno je drukčija zver od prvenca Hold the Tides Away. Manje orjentisan na rifologiju i opšte uzev brži gruv, sa čujno više laganijih, usporenijih, mirnijih elemenata, i uz tri potpuno nove epizode: pevanje na srpskom (to bre!), par klasičnih, totalnih balada i daleko veći uticaj tradicionalnih etno motiva Južne/Stare Srbije. Ovim albumom Burning Leaf stiču ono što se u današnjoj muzici najviše ceni – originalnost i svež pristup temi, koji se ogledaju u našim tradicionalnim, izvornim motivima koji su veoma vešto utkani u pirotski rock/metal ćilim.

Ovim albumom Burning Leaf stiču ono što se u današnjoj muzici najviše ceni – originalnost i svež pristup temi

Tri uvodne pesme potpuno su otpevane na srpskom, čime je njihova zvučna podloga dobila obeležije koje ih još više vezuje za slušaoce iz srpskih zemalja, a kada tome dodamo i čest upliv izvornog pevanja u darovitom glasu Aleksandra Kostića (naročito u mom favoritu “Odo”), ne treba da čudi što sam u par navrata imao slučaj naježene kože i buđenja neke pozitivne unutrašnje toplote tela svog. Ovakav spoj retko ćete čuti kod nekog hard rock/metal sastava sa naših balkanskih prostora, pogotovo u novije vreme. Ako bih nekome morao rečima objasniti zvuk na Amber and Grey, bio bi to spoj Eyesburna i Smaka, na koji me najviše podseća pregršt pamtljivih/upečatljivih/prelepih gitarskih melodija sa čestim etno motivima.

Za produkciju, koja je bolja od prvenca i savršeno prijanja uz zvuk benda, bili su zaduženi Stefan Gaćeša (Brigand, master), i još više Predrag Pejčić u ulozi miksera i producenta.

Da ne bi sve bilo u superlativima pobrinule su se, nažalost, prve dve istinske balade u istoriji Burning Leafa. “Petlovi pojev”, tužni izvorni vranjanski napev, izvedena je (po meni pogrešno) u potpuno ogoljenoj gitara/vokal verziji, čime je do izražaja (ponovo) došao glas Aleksandra Kostića, koji se fenomenalno uklapa u klasični zvučni zid sastava, ali ovako, sasvim izložen uhu slušaoca, odaje svoje nedostatke, naročito kada se ima na umu da se radi o izvornom napevu koji traži dinamičniji/izraženiji vokalni pristup. Da je ovaj tradicional odrađen u klasičnom Burning Leaf stilu, konačan rezultat bio bi hvale vredan, dok je ovako tek prosečan.

Završna balada “Drown”, iako muzički odrađena u dopadljivom, nalik “Planet Caravan” (Black Sabbath) stilu, ipak je opipljivo udavila Amber and Grey, koji ionako, u celosti, ne vrca od energije/naboja predstavljenog na Hold the Tides Away.

Dakle, Burning Leaf je nabasao na zvuk koji im savršeno leži i čini ih prepoznatljivima. Na prvom ispitu novog zvuka odradili su pohvalan posao, koji je mogao biti i malkice bolji, pre svega u baladama, koje su im, u ovako predstavljenim formama, donekle okinule konačan rezultat. Na kraju bih im poželeo da nastave ka ovom, nedovoljno istraženom terenu – koji vapi za svojim parčetom srpskog hard rock/metal neba – jer za tako nešto i te kako poseduju i znanje i umeće. Poštovanje!