The Father of Serpents - Last Embrace Lasts Forever

Žanr: Gothic/Doom Metal
Izdavač: Samoizdanje, 2024.
Web: Facebook
Piše: Slobodan Trifunović

Moram priznati na samom početku ove recenzije da je pisanje o novom, željno iščekivanom trećem dugosvirajućem uratku beogradske doom ekipe The Father of Serpents jedan zaista pretežak zadatak i jednostavno objektivnost je vrlo klizav teren kad se čovek dohvati ovog posla. O čemu je reč? Naime, ako ste imalo pratili domaću metal scenu sigurno vas nije mimoišla tužna vest da je jedan od originalnih članova benda, basista Milan Šuput, u junu ove godine posle teške bolesti u 40. godini života napustio ovaj svet. Preteška informacija kako lično tako i za naš metal, budući da je Milan bio višedecenijski član bendova kao što su Consecration, Sacramental Blood, The Hell, The Father of Serpents… jednom rečju previše bolan događaj na svakom mogućem nivou.

Njegov matični bend rešio je da se ne predaje tuzi, već da njegov kreativni rad i samog Milana uvede u večnost poslednji put izdavanjem Last Embrace Lasts Forever baš na njegov rođendan. I šta posle toga reći i kako realno pisati o jednom izdanju koje u neku ruku prevazilazi okvire regularnog metal albuma? Najbolje je ne bacati neke preterane ocene i predrasude, jer verujem da je i sama grupa bila u problemima sa svih strana – kako da završi album u pomenutom roku, tako i nositi breme jezivog događaja na svojim plećima.

Što se same muzike tiče ovde nema preterano mnogo iznenađenja jer je The Father of Serpents ostao na kursu davno zacrtanom a to je melodični gothic/doom zvuk sa najviše reminscencija na 90-e godine koje su bile i ostale najuzbudljivija era dešavanja u tom podžanru. Jasno je da članovi benda dišu ovaj zvuk i poznaju ga do najsitnijih detalja, te da su odrasli u periodu kad je ovako nešto cvetalo jer je svako preslušavanje Last Embrace Lasts Forever podsetnik zašto su se bendovi kao Paradise Lost, Moonspell ili My Dying Bride voleli i vole se još uvek uz prisutan lični pečat očigledan u pesama koje su kvalitetno napisane i lako se slušaju. Ponekad ne treba tražiti otkrivanje tople vode već je dovoljno svirati iz srca a rezultat će doći sam po sebi, metal je u svakom slučaju najjači kada udara u stomak umesto u mozak, a to je definitivno slučaj sa Last Embrace Lasts Forever.

Ponekad ne treba tražiti otkrivanje tople vode već je dovoljno svirati iz srca a rezultat će doći sam po sebi

Momci su se rešili da pomalo i prošire paletu zvučnih uticaja čisto da zamešaju karte što je, primera radi, slučaj sa numerom „Dead Love Witchcraft“ koja zalazi i u black metal teritoriju.

Osećaj jedinstva domaće scene podcrtava i prisustvo prijatelja koji su došli da odaju poslednju počast i pomognu bendu u teškim trenucim. Tu su Danilo Nikodinovski (Consecration) i Bojana Radovanović na „Ode to Earth“ i Miloš Marjanović (Violent Chapter) na „Fallen, I Am“ – svakako još jedan potez koji dodatno daje cenu albumu. Što se tiče same zvučne slike, ja bih voleo kao i uvek kod ovog benda pomalo snažniji zvuk bubnja, ali to su lične preferencije, a veliki bonus ide za činjenicu što se bas gitara sasvim lepo čuje i daje lavovski deo privlačnosti, što ne čudi kad se zna da je Milan bio veliki obožavalac tehničkog death metala.

Sve u svemu, Last Embrace Lasts Forever nije običan album. Ovo je spomenik i večito podsećanje na jednog čoveka i snagu benda koji je znao da slavi njega i svoju umetnost na najsnažniji način u najtežim mogućim trenucima pa mu treba tako i pristupiti, a vreme će dati sud o muzici koja se nalazi na njemu. Bend će nastaviti sa koncertnim aktivnostima sa Šuputovim deonicama koje će biti puštane preko matrica.

Apsolutno svaka pohvala ide na račun benda The Father of Serpents a nadam se da mi niko neće zameriti što ne ocenjujem album, jer smatram da pomalo nema mesta tome u ovom momentu.

Počivaj u miru, Milane.