Možda neki fanovi stavljaju Hellhammer Promotion u koš organizacije koja je usko profilisana na ekstremni metal zvuk, ali kao što smo to već videli sa Leaves’ Eyes, ova ekipa zna uspešno da se nosi i sa nešto melodičnijim metal bendovima. Stigao je još jedan dokaz te tvrdnje, jer nas je po drugi put pohodio legendarni i veličanstveni italijanski Rhapsody of Fire koji nisu na turneji, već su održali samo par nastupa u regionu a jedna od stanica je bila i Beograd.
-
- Nastupili: Rhapsody of Fire + Claymorean, Oathbringer
- Lokacija: Drugstore, Beograd
- Datum: 20.03.2026.
- Tekst: Slobodan Trifunović
- Foto: Dejan Jevtić
Pre samog koncerta stiže pomalo neprijatna vest da je prvobitno planirano mesto nastupa, Zappa Barka, nedostupna te se celokupan događaj premešta u Drugstore. Verujem da u tako kratkom roku nije ni bilo prostora za mnogo alternativa ali svakako je Zappa Barka mnogo prigodnije rešenje kako ambijentom tako i infrastrukturom za bend ovakvog kalibra, te da će Drugstore sa svojim visokim plafonima i veoma voluminoznim prostorom biti težak zadatak za rešavanje toncu. No šta je tu je, u suštini je bitno da se koncert održi i da nije bilo nikakvih otkazivanja.
Još jedna začkoljica odmah na početku – naime predviđeno je da koncert završi do 22h, pretpostavljam zbog rejvova koji se održavaju kasnije u Drugstoreu, no u planiranih 19h početak nije bio ni na vidiku, i još uvek je trajalo nameštanje cele scene. U krajnjem skoru rekao bih da je to imalo uticaja na nastup glavnog benda, no pođimo redom.
Zadatak da zagreju fanove okupljene u već veoma lepom broju su dobila dva benda koji svakako predstavljaju vrh domaće HM scene, i čast da otvore ceo događaj imaju naši lazarevački prijatelji, stare vedete teškog i melodičnog zvuka Claymorean. Kako sama Dejana kaže, nema se vremena za predugu priču jer su obe predgrupe primorane da skrate svoje nastupe, te se u svojih pet numera (uglavnom sa poslednja dva albuma) silovito predstavljaju uprkos zvuku koji je još u procesu nameštanja i glasan kao što smo i percipirali unapred.
Bilo je ovo veče tri odlična vokala a prvi je ženski – sam Claymorean je naišao na veoma dobar prijem te verujem da uprkos potkresivanju setliste (gde npr. nismo čuli jake adute kao „We Fight Like Lions“ ili „Hunter of the Damned“) ekipa može biti zadovoljna urađenim.
No, glavešina ove postave Vlada Garčević ne silazi još s bine, jer je od prošle godine član kragujevačkih heroja Oathbringer. Ekipa gde glavnu reč vodi čovek snažnog glasa i frontmenske pojave Miloš Priestkiller takođe u pet pesama bez gubljenja minutaže na neko razvlačenje jasno i glasno prezentuje svoj set. Mogao bih reći da se zvuk pomalo popravio za njih a možda je i do same muzike koja je relativno jednostavnija od Claymorean. Sve u svemu, srpski bendovi domaćini se nimalo nisu obrukali pred italijanskim gostima.
Vreme je za glavni bend večeri i odmah treba apostrofirati par stvari. Naime, svi obožavaoci su već upoznati sa neobjašnjivim raspadanjem srca benda Rhapsody koje su činili Fabio Lione, Alex Staropoli i Luca Turilli te njihovo ponekad potpuno nelogično premetanje pod raznim imenima. Posle blago turbulentnog inicijalnog perioda klavijaturista Alex odlučuje da samostalno nastavi Rhapsody of Fire sagu sa novim čovekom Giacomo Volijem na mikrofonu i starim znalcem još iz Thundercross dana Roberto de Michelijem na gitari. Fanovi su teško prihvatili ovu promenu – ruku na srce ta dvojica su zaista bila zaštitni znak benda, no Alex zbija redove i uz tri albuma uspeva da vrati donekle poljuljane pozicije trupe. Mnogi i dalje nazivaju ovu inkarnaciju ništa više od Rhapsody tribute benda, ali mislim da smo večeras mogli videti zašto to nije slučaj.
Posle „Dark Secret“ uvoda vreme je da krenemo uz dalje uplivavanje u neopisivi Symphony of Enchanted Lands 2 i himnu „Unholy Warcry“. Neke stvari odmah upadaju u oči, naravno pogodili ste da je zvuk daleko od onog što treba filigranskim poigravanjima ove skupine, posebno je bubanj bio glasan i pokrivao gitare a s vremena na vreme je znalo da bude i kratkotrajne mikrofonije koja je parala uši. No manjkavosti u zvuku nadomeštava srčanost ekipe ispred nas, posebno Giacomo koji ima ogromnu poziciju da popuni, no to ga ne da omesti ni najmanje. Momak je izuzetno harizmatičan i zarazne energije, a da ne spominjemo izuzetno kvalitetan vokal – svakako stari lisac kao Alex ne bi doveo bilo koga da zameni jednog Fabija.
Kao što sam naveo Giacomo ne propušta nijednu priliku da animira publiku koja se iskreno malo teže pokreće na novije numere, svima nama je naravno jasno šta je ono što većina želi da čuje. No bend ne pridaje tome preterano značaja već ravnomerno svira sjajne kompozicije iz Giacomo faze što je meni daleko hrabriji pristup od igranja na kartu nostalgije što bi im donelo jači odziv. Rhapsody of Fire nastavlja dalje svidelo se to nekom ili ne, a tezgarenje bi bilo da su ti novi albumi samo izgovor za koncerte na kojima se sviraju stare stvari, svakako kad se pogleda čime se Luca danas bavi možda je i bolje što je napustio priču u kojoj više i nije srcem.
Našlo se u setlisti mesta i za malo ređe stvari kao „On the Way to Ainor“ s izuzetnog Frozen Tears of Angels. Naravno, sam kraj koncerta donosi potpunu ekstazu uz himne kojima su se Rhapsody upisali zlatnim slovima u metal anale „Dawn of Victory“ i „Emerald Sword“. Nažalost, posle toga kraj a poređenjem sa setlistom od večeri pre shvatamo da nije bilo vremena da se odsviraju još dve numere, „A New Saga Begins“ i „Land of Immortals“. Bolno ali šta da se radi, satnica se mora poštovati a kao što već pomenuh, bolje išta nego da se ceo koncert otkazao iz realnih razloga.
Za kraj mogu reći da četvrti put gledam ovu postavu uživo i uvek me oduševe emocijom kojom iznesu nastup iako je realno mnogo toga protiv njih. Giacomo obećava da ćemo se ponovo videti a meni ostaje da u to verujem, i nadam se sledećeg puta u nekom primerenijem prostoru.
