Već se ponavljam kao pokvarena ploča, ali odmora ove godine za metal pregalnike definitivno nema – nikad veći broj koncerata najrazličitije provinijencije nego ove godine što nas svaštojede stavlja na slatke muke, ali niko nije rekao da je metal život lagan. Posebno su se u poslednjih par nedelja istakli naši stari pajtaši MM Concerts i Serbian Hellbangers koji pucaju nemilice iz svih raspoloživih oružja, te se dva dana posle Grima nastupa u DOB selimo malo bliže reci u klub Dorćol Platz.
-
- Nastupili: 1349 + The Ruins of Beverast, Vitriol, Sarcator
- Lokacija: Dorćol Platz, Beograd
- Datum: 11.05.2025.
- Tekst: Slobodan Trifunović
- Foto: Igor Dešić
- Copyright: SMP, 2025.
Vreme je da se počastimo jednim paketom koji svakom poštenom ljubitelju ekstremnog metala tera vodu na usta pri samom letimičnom pogledu na spisak, te su neki, kao i potpisnik ovih redova, već pre koncerta proglasili ovo veče za jednog od kandidata za dešavanje godine. Naime, čuveni norveški black metal pregalnici 1349 su u okviru turneje za izdanje iz prethodne godine The Wolf and The King rešili da pohode istočnu Evropu u društvu krema agresivnog metala, no krenimo po redu kako je događaj tekao…
Tačno u 19 sati, pomalo čudno jer smo bili još okupani dnevnom svetlošću a u dvorištu preko puta Dorćol Platza se održavao jedan veseli dance party gde su posetioci istog zaneseni igrom bili u kompletnoj disporporciji za dešavanje na koje smo mi došli, na binu stupa vrela švedska četvorka Sarcator. Bend pod vođstvom Mateo Tervonena na vokalu i gitari, koji inače izgleda kao vanbračni sin rahmetli Jon Nödtveidta negde iz Storm ere, a po krštenici je sin Marka Tervonena iz The Crown, sastavljen je od omladinaca koji uprkos godinama sviraju agresivni black/thrash posađen negde par decenija unatrag. Ime benda je nastalo spajanjem imena bendova Sarcofago i Kreator što vam otprilike dovoljno govori o koordinantnom sistemu u kome se ovi dečaci kreću, a nije propustio ni da ih zakači švedski virus odvođenja muzike u neke progresivnije sfere koji izgleda u njihovoj matičnoj zemlji hara gore od Covida. Navedeno se dalo lagano videti u pet pesama i pola sata koje je Sarcator dobio za premijeru među Srbima i treba reći da oni to mladalački srčano iznose – svakako raduje činjenica da sveža krv pumpa na sceni i uvek nam treba mladosti jer ne možemo očekivati da stare kuke iznova spašavaju metal – no, ti delovi gde ekipa uspori deluju ipak trapavije u odnosu na napad na žile kucavice koji im je najjače oružje. Svakako pozitivna ocena za bend i nastup pred fanovima koji se polako okupljaju a posle istog se sam bend spustio na merch table koji je prodavao po više nego pristojnim cenama.
Sledeći na binu istrčavaju sadistički nastrojeni tehnički death metal Ameri Vitriol koji su napravili popriličan ršum svojim drugim albumom Suffer & Become iz prethodne godine ali pravo iznenađenje sledi sa njihovim pojavljivanjem – iako su skoro uvrstili u redove čuvenog gitaristu Keith Merrowa Vitriol je u live izvedbi duo u sastavi gitara/vokal i bubanj. Iako se ne može poreći da je Kyle Rasmussen jedna zaista impozantna figura koja je rođena za frontmena metal benda sa svojim agresivno nametljivim stavom (možda bih ovde mogao povući paralelu sa Kvarforthom iz Shining) i upadljivom figurom, a da ne pominjemo da poprilično leši tu gitaru i sipa neprestano brijač rifove, ipak cela ta priča ne funkcioniše baš kao na albumu. Očigledan je bio nedostatak druge gitare i basa, a nije pomagalo ni to što je zvuk bio znatno napanjen pa je celo iskustvo imalo blago mučiteljsku notu… a možda im je to i bila namera? Kako god, ipak mi albumska prezentacija Vitriol više leži i ostaje žal za gledanjem benda u punom sastavu. Za mene najslabiji bend večeri iako ne mogu poreći da je bilo prilično agresivno i napadno, baš kako Vitriol i očigledno voli.
Dolazi za mene vrhunac večeri i glavni razlog posete ovog koncerta, a to je misteriozna nemačka grupacija The Ruins of Beverast. Iza ovog imena se krije slobodno mogu reći genije nemačke underground scene Alexander von Meilenwald koji decenijama hara dubokim kriptama najpre devetesetih sa dobro čuvanom tajnom crne umetnosti Nagelfar a posle njihovog rasformiravanja Alexander pravi svoj solo projekat The Ruins of Beverast u kome kreira samosvojni ekstremni metal koji se povinuje isključivo svojim pravilima. Iza imena stoji šest dugosvirajućih albuma i dosta sporednih izdanja koji kupe s pravom najviše ocene svuda a na kojima mastermind sve svira no za uživo izvedbe je skupljen bend od takođe impozantnih figura iz srodnih bendova kao Ascension, Drowned, Kaatharia, Dordeduh itd. Sve u svemu, spisak koji ne dozvoljava ni najmanju grešku. Treba reći da The Ruins of Beverast nije preterano uživo aktivan bend te je vest o ovoj turneji dočekana prilično ekstatično te se bar njihov nastup nije mogao propustiti ni pod razno. Petorka stupa na scenu ovenčana mistikom i bez ikakve pompe uleće u uvodnu numeru “Ropes into Eden” sa još uvek aktuelnog The Thule Grimoires iz 2021. godine, te nas uzima lagano pod svoj veo gde će nas držati u trajanju od 45 minuta i 4 numere koje su izveli ovom prikom. Muzika The Ruins of Beverast nije obojena ikakvim preterivanjima niti ekstremizmima, ovaj amalgam black, death i doom metala minuciozno plete svoju mrežu bez ikakve žurbe oko slušaoca i ako joj samo dozvolite da prodre do vas zatrovani ste bespovratno, te je takav bio i ovdašnji nastup. Meni se dodatno svidelo što je i zvučna slika bila podređena celokupnoj predstavi (za razliku od bendova koji su nastupali pre i posle) te nije bilo preglasno ali prilično basovito i masno gitarski, kao da zvuk ima boju koju vidimo na omotu navedenog uratka. Sve u svemu, četvrt sata je meni proletelo kao mnogo manje a posle samog nastupa mi je trebao neki minut da dođem sebi posle onog čemu sam upravo prisustvovao. S druge strane, isto jedna želja da se ovaj bend negde pogleda u bar duplo dužem izdanju a ne u svojstvu paketa jer to svakako zaslužuje… no, kako nisam mogao ni da sanjam da ću ih ikad videti u Srbiji, otklanjam sve žalbe na stranu.
I dolazi vreme za poslednji bend večeri, skupinu koju je pevač Ravn okupio pre više od dve decenije u želji da norveški black metal vrati agresivnim korenima i sa te misije nije odstupio za sve vreme postojanja 1349. Pred sad već dobro, ali ne dupke punim klubom (slobodna procena nešto više od 300 duša) tradicionalnim corpsepaintom ukrašena četvorka stupa na binu a prvi redovi posebno pozdravljaju onog koji je ipak nedvojbeno najveća legenda ove večeri, a nastupom na bubnju je sinoć i dokazao na terenu zašto je još davnih devedesetih ušao u anale black metal muzike da tu ostane zauvek. Tako je, Frost je na bubnju iako je bilo spekulacija da se to neće desiti jer je neposredno pre završio mamutsku turneju Behemoth/Satyricon/Rotting Christ, no na svu sreću realnost je drugačija i vreme je da se kapije pakla otvore. Iskreno bend prično trapavo kreće celu priču sa “Riders of the Apocalypse” s debi albuma Liberation a posebno kada je u ušima još slast od prethodnog nastupa utisak je još gori.
Kao i sve skupine ovakvog pristupa i 1349 gaji nezdravu strast ka prenapanjivanju zvuka do granica bolnosti (prisetimo se ovde recimo neslušljivog nastupa Nordjevel pre Taake) no ipak se situacija malo popravila – ili su uši otupele – kako je vreme odmicalo. Da budem iskren ja nisam baš najveći fan onoga što 1349 nudi na svojim albumima, recimo uvek su mi bila blago rečeno čudna produkcijska rešenja Ravna u studiju ali se on pokazao kao daleko bolji u uživo verziji, kako samim glasom tako i snažnim frontmenskim ponašanjem koje je publika znala srčano da isprati. Takođe sama muzika nije možda moja šoljica čaja u potpunosti, uvek sam smatrao da u ovom ataru ima boljih imena ali ono što bend uzdiže bar za dve dimenzije je, pogađate već kec iz rukava za bubnjarskom stolicom. Kao što sam već apostrofirao, Frost se sa razlogom smatra onim što jeste iako spoljašnjosti koja odaje jedan krajnje povučen utisak, a na numerama kao “I am Abomination” se njegova svirka bukvalno graničila sa nerealnim i bar meni nosila lavovski deo zanimljivosti. Ipak, bend je očigledno ispred sebe imao većih fanova od mene koji su propratili raspoloženo ono što se dešava na bini te su nas prošetali kroz celu diskografiju, logično sa akcentom na poslednja dva albuma, te nije izostao ni bis od dve pesme što će reći sasvim pošteno za kraj večeri iako po meni ipak obogaljeni zvukom – a možda su oni tako i hteli? Lemijeva stara maksima “Only way to feel the noise is when it’s good and loud“ je očigledno i dan danas živa i zdrava među kucačkim black metal trupama.
Sve u svemu, moglo se na domaćem terenu pogledati raznoliko bogatstvo ekstremne metal ponude, svako je imao nekog svog favorita te je veče uspelo u svim parametrima. U iščekivanju sličnih događaja u budućnosti selimo se dalje na sledeće koncerte najjačeg zvuka bez pauze!
