Šta spaja Awaken, May Result, Grom, Tminu, Explosive Stage, Serbian Hellbangers, MH Concerts? Odgovor je vrlo kratak i jasan – Milan Rakić! Iskreni i tvrdoglavi metal borac retko kad daje intervjue, ali je, na pragu nove godine, sa nama rado popričao o svom detinjstvu, prvim metal koracima, izdavaštvu i fanzinima, sceni nekad i sad, May Resultu, tajnama oganizovanja koncerata i mnogo čemu drugom.

SMP: Kada si prvi put došao u dodir sa ekstremnijom muzikom?

Milan: Ekstremnijom? Pa znaš kako, dok sam bio klinac, meni je ekstremnija muzika bila sve na šta sam nailazio, a da nije moglo da se vidi i čuje na televiziji. Ali što se tiče gitarske muzike, bend koji je svakako obeležio moje detinjstvo a koji i dan danas volim je Atomsko Sklonište. U Prigrevici, odakle sam ja, oni su bili alfa i omega svega. I dan danas je tako! Prošle godine sam čak otišao na koncert “Atomaca” u Prigrevici, mislio sam da se to nikada neće desiti, a eto, desilo se. Baš mi je bilo super, vratilo me u neke prošle dane, stojim tamo sa 30 i kusur godina i sve me vraća u neku moju, mislim desetu godinu života, toliko sam imao kada sam dobio njihovu snimljenu kasetu od brata. Vrlo brzo je sve to otišlo u pravcu metal muzike, pošto je to tada bilo već dostra rasprostranjeno. Što se tiče prvog metal benda, u stvari, prve dve metal kasete koje sam dobio su bile AC/DC – Razor Edge i Alice Cooper – Trash. Nakon toga sam već otišao u ekstremnije vode, zahvaljujući ljudima koji su dolazili kod nas i prodavali kasete, znaš ono, dođu u mesto, otvore haubu, naređano hiljadu kaseta, ti gledaš i ništa ti nije jasno, biraš naslove po slikama, koja ti se dopadne, to uzmeš. Tada sam se vec zainteresovao za death metal, kupio sam Death – Scream Bloody Gore, tu sam se otrovao i to je to. <smeh>

Nakon toga, nisi se zasitio samo slušanjem muzike, želeo si da učestvuješ više u metalu, tamo, devedesetih godina, fanzini i ostalo…

– Da, vrlo brzo se to proširilo na razne aktivnosti, bilo nas je gomila metalaca. Nisam hteo biti običan slušalac, uvek me je to nešto čačkalo, ne znam kako da objasnim. U to vreme nije bilo puno publikacija, izlazio je Ćao, Hard Metal, pa vidiš oglas, bend hoće da se dopisuje, e, ja sam uvek bio od tih koji su odmah želeli da se dopisuju. Nisam ni znao šta da im pišem, ali eto, neka saradnja, neki kontakti. Mi smo već u 7. razredu imali bend sa nekom lokalnom ekipom. Svirali smo u podrumu, pravili instrumente, pola bubnja je bilo napravljeno, bas gitaru smo pravili od akustične. I sve je to bilo jako smešno, ali smo se furali da imamo bend i hteli smo da budemo u kontaktu sa pravim bendovima. Nismo imali ni pesme, ništa. Odmah me je sve to povuklo, da ne budem samo posmatrač. Želeo sam da stupim u kontakt sa metalerima, dopisivao sam se ceo život. Tada sam imao u kolekciji možda 10 kaseta, ali sam video, kako bendovi funkcionišu, presnimavaju albume, snimaju nove, razmene. Sećam se da sam se još pre raspada Jugoslavije aktivno dopisivao sa metalcima i bendovima iz Tuzle, tamo je bila najjača scena, definitivno! Takođe i sa Makedoncima i Slovencima. To je bila neka ’89. i već tada je sve počelo da se raspada.

milanrakic03Kako bi sve to uporedio sa onim što se danas dešava? Dopisivanje je praktično potpuno umrlo, mislim na klasično slanje pisama poštom, u priču je ušao internet, odnosno društvene mreže…

– Znaš kako, ako ti to danas gledaš, to ti je kao da imaš Facebook. Dobro, nije baš tako, ne može Facebook da priđe tom duhu i nekadašnjom komunikacijom između ljudi, ali generalno, vidiš oglas, neko hoće da se dopisuje, sluša taj i taj bend, ti mu odmah pišeš. To ti je kao da si ga dodao na fejsu. <smeh> Ali opet, nije to to, ovde čekaš da ti stigne pismo, pa kaseta, ljudi imaju bend, pa neka preporuka… Ta komunikacija je krenula dosta brzo i naravno da se to uozbiljilo i još tada sam dobio neke prve kontakte iz inostranstva. Sticajem okolnosti, devojka iz mesta pored Prigrevice, Sonta, odakle je Blaža iz M.A.D.-a, je stalno bila na ruti Sonta – Nemačka, Austrija i još onda je poznavala metalce širom sveta. Čini mi se, kada je bila čuvena turneja Gods of Grind, još tada je visila s tom ekipom. Bio je to underground, ali organizovani underground. Ona je donosila neke publikacije i tada sam prvi put u životu video fanzin. Mogao sam da uporedim da to nije po kvalitetu baš kao časopis, ali me je nekako privukao, odmah mi je bio blizi. Više bendova, više zahteva za komunikacijom. Tada sam počeo da pišem i starijim bendovima, a kada uđeš u taj krug, onda te sve povuče dalje. Pogotovo tada, ti pišeš nekom iz instranstva ’91., iz Srbije, a on ti pošalje nazad CD, a ti nemaš na čemu da pustiš. Pa, onda vidiš flajere sa turnejama, 40 datuma, a ti nikad nisi čuo za bend. Počneš da razmišljaš o čemu se tu radi, zašto je to tako preko, zašto ovde nije. I naravno da sve krene da te kopka. Ništa mi nije bilo jasno, mislio sam da je situacija koja se tada kod nas dešavala normalna. Znaš, Prigrevica je jako blizu Vukovara, ja sam osam godina odrastanja proveo tako što sam slušao detonacije, viđao izbeglice, dobrovoljce, tako da mi je metal prošao kroz te neke godine i mislim da me je dobro to čuvalo, bar tih godina. Dosta ljudi iz tog vremena je danas mnogo prazno, nisu imali za šta da se uhvate. Meni je taj metal uvek bio iskrena stvar, eto, i dan danas je tu.

Awaken je rođen!

Nepisano je pravilo da su ljudi koji su čitali fanzine poželeli da naprave svoj…

– Mi smo tada mogli da kupujemo Hard Metal, Ćao je imao neke delove vezene za metal, Bravo, takođe. To kada kupiš, pročitaš, ne može da te pokrene da tako nešto napraviš. Kada sam video fanzin, skontao sam da je to neko kucao na pisaćoj mašini, lepio fotografije, radio intervjue preko pisama i na kraju fotokopirao, naravno da mi je palo na pamet da to i ja uradim, ili barem da pokušam. Onda sam pokušao da šaljem pisma, da probam da intervjuišem neki bend. Dosta je to bilo sporo i trajalo je, ono, enigma, odem u poštu da pošaljem pismo, pa spakujem i neku domaću kasetu, meni carina otvori i baci kasetu, kao, šta ti šalješ iz Srbije. Znaš već kako to ide, poznaješ situaciju, ti si takođe imao fanzine. Bilo je teško nekom objasniti da je to nešto najnormalnije što radiš. Tako da, nekad kreneš da radiš broj pa se to razvuče na dve godine. Ali da, tada sam hteo da pokrenem svoj fanzin, i čuo da postoji neki freak u Apatinu koji to isto hoće da radi, a ispostavilo se da je to bio Kiki iz Tales of Dark… Prvo samo se naravno, upoznali, slao sam mu pisma u Apatin, a to je 10km od Prigrevice. <smeh> Tako da, prve fanzinaške aktivnosti smo imali zajedno, pola intervjua on, pola ja, uložili neki budžet da se to fotokopira. Zvao se Extreme Respond, jedan broj je samo izašao.

Nakon toga si i zvanično započeo Awaken… Ta priča je dugo trajala, što se tiče fanzina.

– Jeste, počeo sam 1996. godine, prestao 2002. ili 2003. godine. Da, 2002. je izašao poslednji broj. Tada je već sve počelo da gubi smisao, u poslednjem broju sam sve intervjue uradio preko e-maila. Nije mi to više bio izazov.

milanrakic05U to vreme je bilo dosta fanzina, gotovo da nije postojao grad ili mesto koje ga nije imalo…

– Mislim da je to, recimo 2000. godina, nije nam bio potreban nijedan časopis. Imali smo super fanzine, aktuelne, sećam se, dobiješ pismo sa flajerom za pet novih fanzina, neki su trajali godinu-dve, ali nema veze, tada je baš bila groznica za tim. Imam kod kuće sve naše fanzine koji su tada izlazili.

Tu negde je počela i priča sa izdavaštvom, dobro, nije to bilo baš pravo objavljivanje, sećam se prvih kaseta, tvoje kompilacije, to je prvo što je izašlo?

– Da, rad na fanzinu je spor, radiš intervjue, pa šalješ, pa čekaš pola godine, pa nemaš novac da iskopiraš, pa čekaš… Stalno si u nekom čekanju, a materijal se gomila. Ja sam hteo da to čekanje presečem, imam 10 bendova, izaberem još, recimo pet i radim kompilaciju, to je moglo da se pojavi mnogo brže. Tada sam izbacio prvu, a u naredne dve godine još dve, ukupno tri. Znaš, ljudi su mi stalno pisali, dobijao sam gomilu pisama svake nedelje, kad će novi broj, kad će novi broj, to danas može dosta da kaže ljudima kakvo je tad bilo interesovanje. Danas ne znam da li iko išta čeka. Eto ti neki koncert, festival, tu u gradu, nisu otišli. Tako da, te kompilacije sam radio zbog ljudi, eto, da se nešto dešava. Eto i informacije da je prva kompilacija Awaken otišla u roku od tri meseca, ručno sam numerisao, bilo je 700 komada. Nešto je prodato, nešto menjano, ali 700 komada! Danas tiraž od 700 primeraka za neki metal bend iz Srbije je nezamisliv! To je nekada ljudima bilo mnogo poželjnije i interesantnije. Danas je pitanje da li ljudi i kliknu da skinu nešto s interneta.

Priča je tada postajala sve ozbiljnija, bilo je tu nekoliko zaista kvalitetnih i veoma raritetnih izdanja…

– Bendovi su mi se javljali, pitali da li sam izdavač, prvo sam pokušao da im objasnim da nisam, nego mi je to srodno sa fanzinom, međutim, onda sam pomislio, a da ja probam to da izdam. Tako da se tad desilo par kasetnih izdanja, mislim da je bilo 5/6 bendova, nekih nemačkih, nesto domaćih… Maroth iz Morovića… Kruna tog perioda je bilo kasetno izdanje benda Judas Iscariot, black metal iz Amerike. Oni su imali zamisao da celo izdanje bude kompletno prevedeno na Srpski jezik, lik je dolazio kod nas i sve mu se jako svidelo. Tako da, objavio sam to, čak i dan danas mi se neki ljudi jave i traže to, ne pitaju koliko košta. Ali ta kaseta je bila limitirana na 200 komada i to je to. Moram spomenuti i Desaster live album, koji je snimljen u Beogradu. Tada sam doživeo da sam objavio izdanje, 300 komada i bukvalno pre nego što se i pojavilo, nije ga više bilo. Sve je bilo unapred rezervisano. Negde u tom periodu, kasete su počele da zamiru. CD se pojavio, mogli smo da režemo jedni drugima i šaljemo, kaseta je tad potonula. Ali da, prvi ti izdavački koraci su bile kasete. Nakon toga, a i danas, objavljujem isključivo diskove.

mayresultfeat

Živ je May Result, umro nije!

Nakon te priče, počeo si i da sviraš sa nekim bendovima…

– Da, sve je nekako proizašlo iz toga, meni je prva komunikacija bila sa bendom May Result, oni su me tada kontaktirali, prvi album im je izašao u inostranstvu i meni se javio Kozeljnik i pitao da li bih ja to distribuirao. Do tada nisam imao diskove u distribuciji, samo kasete. Rekao sam da može, ali da će oni biti jedini CD u distribuciji, samo sam kasete imao. Tad sam to jedini radio, niko drugi. Mislim da ni Rogošić (Branko, glavni urednik beogradskih Rock i Metal Express časopisa, a kasnije i vlasnik izdavačke kuće Rock Express Records – prim.ur) nije krenuo sa tim, mislim da je izlazio Rock Express, ali da nije bilo Metal Expressa. Tako smo počeli da sarađujemo, a sticajem okolnosti, oni su čuli da ja i sviram. Pohađao sam muzičku školu, teoretski smer sam završio, klavir mi je bio primarni instrument. I oni kao, da li bi ti svirao u May Resultu, meni je to bio teški futurizam. Slušao sam ih tada aktivno i nije mi bilo svejedno, meni je tada Beograd bio čitav projekat. Oni su bili baš uporni i ja sam jednog dana otišao na probu, skinuo nekoliko pesama. Video sam im u očima, kao, to je to, ti ostaješ. Meni je baš bila frka, kako ću ja to, treba putovati, probe… Tada je bend svirao uglavnom lokalno i kao, ‘ajde, snaći ćemo se. To je bio kraj 2000. godine. Snimio sam sa njima sve albume nakon tog prvog.

milanrakic02Postoje li ikakve šanse da May Result nastavi sa radom?

– <smeh> Baš smo skoro imali neku priču, nas nekoliko iz benda, tako da, desiće se nešto. Znaš kako, mi ne sviramo, svi imamo puno posla, svi su otišli na svoju stranu. Znas i sam, bend ima svoje prirodne zahteve, koji su nevezani za tebe. Grupa ima svoje fanove, fanovi žele nešto, znači bend traži od tebe nešto. Što je bend stariji, ozbijniji, ima više zahteva, a znaš kako je to teško ispuniti. Kada si startovao bend, bio si klinac, a danas imaš mnogo više obaveza u životu. Tako da, nije se May Result ni raspao, mi smo usporili sa aktivnostima zarad nekih drugih, koje se dešavaju oko nas. Ali napravili smo neki plan, tako da je sledeće godine 20. godina benda i ne želimo da to prođe bez ičega, tako da ćemo definitivno to obeležiti. Kao što rekoh, nešto će se desiti. <smeh>

Nakon brojnih koncerata i turneja sa May Result, pa i The Stone, u kojem si takođe svirao, učestalije si se počeo baviti i organizovanjem istih…

– Pa, mislim da se jedan nezaboravni nastup u Transilvaniji sa May Result, gde sam ja imao vatreno krštenje kao član benda i dogodio nama, jer smo mi nešto ranije organizovali rumunski sastav Negura Bunget u Beogradu. Mislim da smo 2000. Ili 2001. godine počeli sa redovnim organizovanjem koncerata u Srbiji.

Sećam se da je Negura Bunget svirala i u Somboru u to neko vreme?

– Da, i tamo smo ih ugostili, to je bio neki festival, danas se tako nešto ne bi nikad desilo. Grad je dao novac da organizujemo metal festival u centru grada. <smeh> Bendove smo sami birali, bio je tu i Maroth, May Result, da i Interfector, čini mi se da im je to bila prva svirka. Ali da, Neguru smo često dovodili, bili su tražen bend napolju, ali su slabo gde svirali. Bio sam u kontaktu s bubnjarem, on je takođe uređivao fanzin i tako je sve počelo. Iako su to bili manji koncerti, tome sam pristupao maksimalno ozbiljno, baš kao i danas. Doduše, tada nisam bio upoznat svim stvarima koje danas znam. Dobro, kažem manji koncerti, ali mi smo tada u Beogradu rasprodali sve ulaznice za Neguru Bunget, tako da je to meni bio veliki koncert. Radili smo tada dosta aktuelnih black metal bendova, Casketgarden iz Mađarske kad je bio, ljudi nisu mogli da uđu od gužve… Objašnjavao sam im da nisu oni toliko popularni, nego su ljudi bili gladni svirki. Ali da, današnje turneje velikih bendova koji prolaze kroz Srbiju, radimo na mnogo višem nivou, što tehnički, ma, po svemu, ne možemo porediti Hatebreed u velikoj sali Doma omladine i Casketgarden u maloj. Međutim, ne znam, na sve to gledam isto, pristupam maksimalno ozbiljno.

Reci mi, mnogi ljudi su ubeđeni da vi organizatori imate brdo novca, pa i ako koncert prođe loše, vi to pokrijete bez problema. Kapiram da takav utisak imaju jer koncerti ne staju, stalno ih najavljujete… U čemu je tu tajna?

– Jeste, čim neko vidi da se nešto konstantno dešava i traje, pomisliš, pa, taj čovek pliva u parama, sigurno. Gledaj, kad smo radili male bendove, nije tu bilo zarade, mi smo od tih karata taman platili njima put. Ali i tada i danas je sve na bazi dogovora. Naravno da imam striktne dogovore sa agencijom koja dovodi bend. Njima je u cilju da sve bendove dovedu i kod nas i ako vide da koncert nije baš najsjajnije prošao, što se tiče posećenosti, uglavnom se možemo dogovoriti da se taj neki finansijski momenat ili nedostatak, pokrije na nekoj narednoj turneji koju će agencija raditi sa nekim drugim bendom. U principu, mogu oni nas da odseku, ali onda neće imati s kim da rade koncerte, jer nas je vrlo malo. Mi jednostavno drugačije ne možemo, ljudi i sami mogu zaključiti da mi nemamo sponzore. Eto, pojavio se skoro Monster, donesu nam pića i poklončiće, koji znače bendovima, ali ceo budžet koncerta je baziran na prodaji karata. Drugi način ne postoji, dok su festivali, Explosive, Exit, druga priča. Ali još jednom ponavljam, ako te agencija odseče zbog propalog koncerta, odsekla je i sebe za sve naredne turneje. Sve je na bazi dogovora.

Tarja Turunen kao Bolt Thrower

Da li ti znači kada dobiješ ponudu da radiš neke bendove koje si slušao u mladosti ili ih slušas i sada? Da možeš da ih upoznaš iz drugog ugla, da ti potpišu vinile… Sigurno si srećniji nego kad radite nešto što možda privatno i ne gotiviš…

– Naravno da imam dodatno ushićenje kada ustanem ujutru, idem za Beograd i nosim kesu sa pločama da mi potpišu. Mi nismo imali prilike da ovde gledamo sve te bendove 90-ih godina, kada je scena bila najjača, kada je harala svetom, pa mi sve gledamo tek danas. Mada, možda to i nije loše, ja sam bio na Napalm Deathu 1996. godine u Beogradu, koncerta se ne sećam, bio sam srednja škola, u glavi ti je mnogo stvari, sećam se samo da sam ušao, da su bile šutke i to je to. Hteo sam da skočim sa bine, skočio sam, izbacili su me napolje i to bi bilo to. <smeh> A sada sam imao prilike lepo da ih pogledam, i to mi je svakako bila jedna od životnih zelja. Tako da, koncert koji radim, a ujedno i volim bend, imam priliku da popričam s njima, to je nešto mnogo ozbiljnije i dublje za mene. I emotivnije, naravno. Takav sam, bez emocija ne mogu da radim ništa u životu.

milanrakic-kingdiamond

Sa druge strane, profesionalnost je profesionalnost, a ovo je posao kao i svaki drugi…

– Upravo tako. Skoro smo radili i Tarju Turunen, ja u životu nisam pustio nijedan nosač zvuka koji nosi Tarjinu pesmu, čak ni Nightwish. Dobro, čuo sam preko TV-a ili radija, ali od trenutka kada je ona ušla u SKC, ja sam se prema njoj ponašao kao da je došao, ne znam, Bolt Thrower. <smeh> Takav pristup jednostavno moraš imati prema ljudima, to je njena karijera, turneja, fanovi i za mene je ona te večeri bila neko ko mora da dobije čitav tretman, kao da je neko koga ja stvarno obožavam. Možda mi je čak bilo i bolje, jer uvek imam taj konflikt sa sobom, kad dođe neko koga obožavam, da li ću ja to dobro da odradim, uvek možeš biti ponesen tim emocijama. Bend koji volim najviše na svetu je King Diamond i ne znam da li bih smeo da radim taj koncert. Primetio sam to kada sam ga upoznao u Sloveniji, nisam bio baš iskontrolisan. <smeh> Verovatno bih pozvao nekog drugog da to radi, da bih mogao uživati na koncertu. Napalm Death je bio vrlo kul po tom pitanju, proveli smo ceo dan zajedno, dobro, možda smo ih malo smorili našim pitanjima, eto i Entombed skoro.

milanrakic04

Na svu sreću, ispostavilo se da su ljudi iz bendova koje volimo jako prijatni. Prosto, ti njih ne možeš toliko udaviti, koliko su oni spremni da ti daju. Osete oni to. Bendovi vole da dolaze ovde, eto, Entombed ovde nije bio 20 godina, tako da su bili spremni da potroše svu energiju na pitanja, na odgovore. Tvrdim da od 300 ljudi koji su bili, ne postoji čovek koji nema fotografiju sa Petrovim <smeh> On je takav, tu je zbog nas, poslednji je otišao u bus, negde oko 3 ujutru, svi su već spavali, on je i dalje bio sa par pijanih daveža ispred kluba. <smeh> Tako da emotivna strana priče je super, mnogo lep osećaj otići kući nakon toga, bez obzira kako je prošao koncert.

Rekao si mi na jednom od koncerata da iako se dešava mala posećenost, vi nećete stati sa radom, idete dalje, već su i najavljeni novi koncerti…

– Naravno da nas mala posećenost neće sprečiti, znaš kako, svi mi koji radimo, nismo tu od juče da bismo tek tako odustali. Sreća je da svi ti minusi nisu baš nerealno veliki, sve uspemo nekako srediti. Logično je da, kada bi to bili neki veliki gubici, niko ne bi mogao da se bavi time. Hm, jedino da sam dete nekih milionera pa da se bavim tim, tako, sa strane, da poklanjam koncerte, ma, onda ne bih ni naplaćivao karte. Za sada uspevamo, ali ako to krene nekom silaznom putanjom, odustaćemo, nažalost. Uvek sam optimista, mi živimo u Srbiji, svašta se događalo ranije, ali eto, sedimo sada, pijemo pivo, pričamo o muzici i koncertima, to su vrlo pozitivne stvari. Gledam pozitivno na sve, ne želim da se zakopavam u neko crnilo, koja je poenta? Tako da, mislim da će sve biti okej. 2015. godina će, što se tiče ponude biti jaka, imamo već najavljen Overkill i Sanctuary i koliko sada vidim, definitivno će obeležiti prvi deo godine, tu je i Suicide Angels koji se dešava desetak dana pre tog koncerta, Annihilator je u oktobru, a tu je i Exit na leto. Siguran sam da će biti nečega i u maju, uglavnom su tada turneje. U svakom slučaju, biće metalna 2015. godina, bar četiri ozbiljna koncerta u našoj organizaciji.

Imena dobitnika ulaznica za Suicidal Angels i Overkill koncerte

SMP u saradnji sa MH Concerts i Serbian Hellbangers, poklonio je po jednu ulaznicu za  koncerte bendova Suicidal Angels (28.02.2015, Dom omladine, Beograd) i Overkill + Sanctuary (09.03.2015, Dom omladine, Beograd)!

Na koncert benda Suicidal Angels ide TIJANA JANKOVIĆ (m…rik.87@gmail.com, 064 49 .. 036)

Na koncert benda Overkill ide DINA BRALOVIĆ (dina..7@gmail.com, 064 24 .. 174)

Pobednicama lep provod na koncertima, a svima koji su učestvovali više sreće drugi put!

Komentari