Dino Jelusić, frontmen zagrebačkog sastava Jelusick i jedan od najpopularnijih metal muzičara iz regiona, u razgovoru za naš portal istakao je da voli Beograd, te da očekuje dobru atmosferu na predstojećem koncertu u Zappa Bazi 11. aprila.

– S obzirom da jako volim Beograd i ljude s kičmom, stavom i ukusom, očekujem puno (smeh). Nismo dugo svirali i svima nam je potrebno da vratimo energiju natrag na binu da bi nam se vratio neki „push“ nakon par meseci – rekao je Jelusić.

SMP: Vaš prvi nastup u Srbiji bio je u leto 2024. na Gitarijadi u Zaječaru. Kakve utiske nosiš sa tog koncerta?

Dino Jelusić: Bilo je super u Zaječaru. Odlična organizacija, gostoprimstvo i publika. Super start za otvaranje nastupa u Srbiji.

Turneja vas vodi kroz Evropu i Ameriku. Postoji li neka destinacija zbog koje si posebno uzbuđen?

– Veseli me Južna Koreja. Sviramo tamo u avgustu, ali Imamo planove za Aziju, Južnu i Severnu Ameriku. Videćemo u kojem će se smeru to razvijati i kako će proći ovaj album.

Novi album najavljen je singlovima “Power to the People” i “How Many Times”. Šta možemo očekivati od ovog izdanja?

– Iskreno, trudim se da završim ovaj album već neko vreme. “Power to the People” i “How Many Times” su već same po sebi drugačije pesme, svaka sledeća će biti drugačija, biće i jedna akustična stvar, kompletan album će biti moderniji produkcijski i songwritingom. Neću previše najavljivati šta se može očekivati, jer volim da ljudi sami čuju šta se novo donosi.

“How Many Times” donosi jedinstvenu kombinaciju metal rifova, fusiona, bluesa i ambijentalnih delova. Kako si došao do tog zvuka?

– Ta pesma je možda od svih dosad najviše “ja”. Ima svega, a funkcioniše. Nekako su delovi samo vodili iz jednog u drugi, pesma se sama pisala, iako je kompleksna. Nekad su te stvari teške za objasniti, mučiš se s nečim jednostavnim, a nešto kompleksnije dođe samo od sebe.

Koliko ti je važno da muzika nosi dublju poruku, kao što je introspekcija u pesmi “How Many Times”?

– To je najbitnije. Svaki tekst mora imati poruku i priču. To što živimo u vremenima gde prolaze lake instant stvari i “attention span” omladine je nikakav, je nešto što ne želim da ikada utiče na mene. Znam zašto se bavim muzikom i zašto je pišem, to mi je način izražavanja. Ako nemam šta za reći, neću ništa napisati.

OK, pretpostavljam da je u svetu, a verovatno i u Srbiji, najviše ljudi saznalo za ime Jelusić nakon što si ušao u Whitesnake. Kako je uopšte došlo do te saradnje?

– Ipak mislim da nije. U Srbiji možda da, ali u svetu se saznalo za mene jer sam bio vrlo aktivan na Youtubeu, radio sam sa (Mike) Portnoyem, Virgilom (Donatijem), Trans-Siberian Orchestrom itd. Tako da je to sve bilo stepenicu po stepenicu. Whitesnake je bila kul priča koja je kratko trajala i drago mi je da sam bio deo iste. Coverdale je čuo neke moje snimke i neke pesme koje sam napisao, svidele su mu se melodije, stil, moje pevanje, moj imidž i video je mladog sebe u meni. I onda me je nazvao (smeh).

Što se tiče saradnje sa svetski poznatim muzičarima, da li bi izdvojio nekog posebno?

– Iskreno, ne bih nikog izdvajao, jer je sad ta lista toliko velika da i da nabrojim njih pet, setio bih se još njih nekoliko koji zaslužuju biti spomenuti. Ponosan sam na sebe što sam uopšte došao do toga da me zovu svi najveći muzičari iz žanra i da imam priliku pisati, pevati i nastupati s njima.

Da li imaš nekoga na „listi želja“ sa kojim do sada nisi sarađivao, a želeo bi, bilo u bendu Jelusick, ili kao gost u nekom bendu ili projektu?

– Imam dvojicu, ali sa obojicom ću svirati ove godine, tako da sam u principu i sa te strane sve ostvario. Jedan je Nuno Bettencourt (sviramo zajedno stadion u Indoneziji), drugi je Brian May (za manje od mesec dana pevam na njegovom astrofizičarskom eventu – Starmus).

Kakvo je iskustvo biti mentor u emisiji The Voice Hrvatska? Jesi li se dvoumio pre nego što si prihvatio tu ulogu?

– Bilo je lepo, ali i naporno. Lepo jer sam imao prilike da radim sa jako talentovanim ljudima, naporno jer je na kraju sve to igra i samo jedan ostaje. Nisam se dvoumio, odmah sam prihvatio poziv.

Koliko je teško donositi odluke koje mogu uticati na nečiju karijeru? Misliš li da talent šou formati zaista mogu dugoročno pomoći mladim muzičarima?

– Ne mogu moje odluke uticati na nečiju karijeru. Ako je neko TAJ LIK, ima to nešto i spreman je raditi na sebi i gurati, The Voice će mu biti samo odskočna daska. Mislim da talent programi samo mogu biti dobar početak, ostalo je sve na toj osobi.

Nema mnogo bendova iz regiona koji su uspeli da se probiju i dođu do vrha, pa makar i do „druge lige“ svetske rock/metal scene. Jelusick je jedan od sastava koji je na tom putu verovatno najdalje odmakao. Šta misliš šta je to što nedostaje bendovima da se bolje probiju – da li je do talenta, originalnosti, ili je delimično problem i logistika, menadžment itd?

– Mislim da treba imati celi paket, ali i sreće. Moraju se nekad poklopiti karte. Trenutak, promocija, dobar PR, dobra pesma (danas čak i manje bitno jer se prodaje više priča nego pesma) itd. Teško je uopšte zadržati bend danas, jer ako se ne uspe odmah, život jednostavno ne dozvoli da ta ekipa od četiri, pet ljudi ostane zajedno i neminovno se krene sve raspadati.

Komentari