Nevergreen: Osvojićemo srpsku scenu

Devet objavljenih albuma u susednoj Mađarskoj, ekipu iz Nevergreena svrstava u red najplodnijih metal sastava iz Srbije. Kvalitet su dokazali i dokazuju svirajući na najvećim binama u Mađarskoj, a kažu da je na red konačno došla i Srbija, gde je promocija do sada izostajala.

Za Srpski Metal Portal po prvi put pričaju osnivači Nevergreena, Mikloš Matlari i Slobodan Macura.

• Pitanja: Nebojša Lakić
• Odgovori: Bob Macura, Mikloš Matlari
• Web: Nevergreen.hu
• Copyright: SMP, 2010.

SMP: Nevergreen nije novo ime na metal sceni, naprotiv. Vi ste tu 16 godina. Međutim, metal populacija u Srbiji ne poznaje vaš rad onoliko koliko bi trebalo. Šta mislite zašto je to tako, i da li deo objašnjenja leži u činjenici da ste vašu aktivnost i promociju više usmerili ka susednoj Mađarskoj?

Mikloš: Nevergreen ima mađarskog izdavača, sve su ploče izdate u Mađarskoj, mađarska publika i slabo zna da je to grupa iz Vojvodine/Srbije. U Srbiji je Nevergreen popularan u Vojvodini među mađarskim građanima Srbije, ali slabo (zasad) među građanima srpske nacionalnosti, što je normalno, jer su Mađari iz Vojvodine slušajući metal iz Mađarske, saznali i za nas. Dugo vremena nisu znali da je to vojvođanska/srpska grupa! Kako bilo, odlučili smo da se promovišemo i na srpskoj sceni, jer mi jesmo jedan od najkvalitetnijih metal bendova poreklom iz Vojvodine/Srbije, kult metal bend u svetu i vodeći gothic metal bend Mađarske, i voleli bismo da nas srpska rock publika upozna, pa da postignemo i kod kuće pozicije koje ova grupa zaslužuje.

Koliko je to bio težak posao, probiti se na vrh metal scene u susednoj zemlji u kojoj je i konkurencija dosta jača?

Mikloš: Probiti se nije bilo teško, takmičenje Marlboro Rock In 94 i prvi album Game Over su nas lansirali u sam vrh. Eto primera šta kvalitetan rock u sprezi sa medijima može da učini. Mi smo se pojavili iz ničega i za par meseci postali jedna od najpopularnijih mađarskih rock/metal grupa. Teško je bilo to održati, ali smo uspeli.

Svirali ste na svim većim metal dešavanjima i festivalima u Mađarskoj. Koje trenutke bi istakao kao najbitnije kada je reč o live nastupima?

Bob: Svaki nastup na Szigetu mi je veoma drag. Sziget ima posebnu magiju, i naravno, veoma je posećen. Tu je često bilo 5 do 6 hiljada ljudi pred našim stageom. Sa Paradise Lostom sam takođe veoma uživao, ali mislim da bih ipak izdvojio koncert u Petofi Hallu u Budimpešti, gde smo snimali koncertni DVD 2003. godine. Sećam se i veoma dobrih koncerata u Rumuniji, gde smo veoma popularni i gde nas zovu svake godine.

Koliko ste promena postave do sada imali? U kojoj postavi danas radite?

Bob: Huuuh… Pa, imali smo za ovih 16 godina dosta članova. Potrošili smo petoricu bubnjara, četvoricu gitarista… Sa svim bivšim članovima smo ostali u dobrim odnosima. Život donosi razne situacije kada čovek treba da odabere pravi put. Najjači uvek ostaju. <smeh> Trenutno u Nevergreenu sviraju gitarista Eros Sabolč, bubnjar Kovač Tamaš – Moty, Mikloš je za klavijaturama, i ja na basu i vokalu.

Nevergreen se danas najčešće opisuje kao gothic metal bend. Da li biste se složili sa tom konstatacijom?

Mikloš: I da i ne. Nevergreen je Nevergreen, kao što je Rammstein Rammstein. Najbliži nam je raniji Paradise Lost – jedno vreme su nas zvali mađarskim P. Lostom, pa sam im ja rekao da je pre PL britanski Nevergreen. <smeh> Što se gothic metal opisa tiče, to su nas kritičari tako nazvali, a mi prihvatili zbog praktičnih razloga, da ne bismo morali opisivati naš stil kilometrima (gothic/doom/death/symphonic/power metal). Zbog mračnije i dramatične atmosfere u našoj muzici, najprecizniji stilski naziv bio bi gothic/doom metal.

Tokom svih ovih godina obradili ste i solidan broj pop hitova iz osamdesetih. Da li bi se ti bendovi mogli navesti i kao vaši muzički uzori?

Bob: Joj, gde bre uzori? <smeh> Naravno da slušamo raznu metal muziku, od Queensrychea do Mastodona. Miki (Mikloš Matlari – op.aut) je i veliki ljubitelj ozbiljne muzike, a ja kako starim sve radim obrnuto, pa sada slušam sve žešća odvaljivanja umesto da mekšam. <smeh> Imamo velike uspehe sa obradama pop hitova koje smo dosad uradili. To su od Marc Bolana Children of the Revolution, od Eurythmicsa Here Comes the Rain Again, od Depeche Modea Strange Love, od Blacka Wonderful Life, i na zadnjoj ploči Frozen od Madone. Izgleda da to dobro radimo, jer su nam te pesme veoma omiljene od strane publike na koncertima.

Uporedo sa albumima, učestvovali ste i na nekoliko projekata, poput Kreatona, Amoka…

Mikloš: Imali smo dosta projekta, ja sam imao sa ex gitaristom Nevergreena Vladom Rusićem simfo-ambijentalni projekat Kreaton koji je izdat u Mađarskoj, sa specijalnom gošćom Tamarom Bencsik (iz Vojvodine, sada je pop zvezda u Mađarskoj), violinistom Felixom Lajkom i glumicom Anom Kostovskom, pomoćnom pevačicom grupe Leb i Sol u jednom periodu. Svirao sam i sviram u grupi Amok, koja trenutno pauzira, jer su svi članovi zauzeti drugim projektima.

Bob: Moji projekti su bili bend Buddha! krajem devedesetih, gde smo svirali nešto poput Machine Heada, Sabbata i Clawfingera. Imali smo jednu turneju u 23 grada u Mađarskoj sa još jednom tamošnjom poznatom grupom sa dosta lepim uspehom. Drugi projekat se zove Green Division. To je bila ozbiljnija priča i meni veoma drag period od 2004. do 2006. godine. Sa drugim projektom sam izdao i CD, takođe za Hammer Records. Snimili smo i dva spota za taj CD, i imali dosta koncerata. Stilski je bio bliži Nevergreenu. U oba benda sam bio i autor muzike i tekstova.

New Empire je naziv vašeg aktuelnog albuma. Koliko dugo ste radili na njemu, i da li ste zadovoljni konačnim rezultatom?

Bob: Radili smo ukupno oko pola godine, u dva studija. Većim delom kod Mijića u Senti, gde smo po prvi put ušli u jedan manji studio sa mladom (ali kočopernom <smeh>) ekipom. Mislim da su naše dosadašnje iskustvo po svim većim studijima u Mađarskoj i mladalački polet Nikole Mijića doprineli finalnom zvuku koga se, smatram, ne bi postideli ni ozbiljniji studiji u inostranstvu.

Kakve su reakcije na album, generalno gledano?

Bob: Dobili smo veoma dobre kritike od strane novinara i publike. Album New Empire je pobedio u mađarskom Metal Hammeru, u konkurenciji od 20 mahom stranih grupa, i postao album meseca decembra. To je zaista veliko priznanje i daje nam nove vetrove u jedra, da se ubuduće još više posvetimo kalitetu zvuka.

Tu je i Madonina obrada. Otkud baš Frozen?

Bob: Interesantne su reakcije publike, kada u promo periodu saznaju koju ćemo od pesama da obradimo. Po pravilu dolaze reakcije tipa „fuj, pa zar Madonu?“. Na kraju su nam baš te obrade najpopularnije, izgleda da imamo žicu da ih dobro prebacimo u metal fazon. Frozen je pesma koja u originalu ima taj orijentalni – molski (tužnjikav) prizvuk, i kao takva, idealna je za obradu u gothic fazonu, kao što su i sve ostale pesme koje smo obradili sličnog karaktera. Veselu pesmicu ne možeš prebaciti o gothic metal. To bi onda ličilo na Motley Crue! <smeh>

Planirate li koncertnu promociju albuma u nekom od gradova u Srbiji?

Mikloš: Svakako planiramo izdavanje novog albuma u Srbiji, sa možda još nekim bonus iznenađenjima, specijalno za srpsku publiku, a tome će da prethodi medijska kampanja, jer bez toga ne možeš ni do festivala doći. U pravom trenutku izdaćemo New Empire u Srbiji, i pravićemo manju turneju u većim gradovima u zemlji i u ex-YU republikama. Za domaću metal publiku će to biti nešto sveže i novo, jer benda ovakvog profila na sadašnjoj srpskoj rock/metal sceni nema.

Devet albuma nije mala stvar. Smatrate li da ste postigli sve što se moglo, ili posedujete dovoljno kreativne energije za još izdanja?

Bob: Da, to je zaista zavidna diskografija, za neka tamo dva momka iz Vojvodine, koji su imali volje i muda da pokušaju da urade nešto od rifova koje su noćima sastavljali, sanjajući da će jednog dana stajati na ponekoj bini. Naravno, nikad neću smatrati da je to nešto, maksimum koji može da se postigne. S druge strane, treba biti realan i ne težiti nemogućem. Mislim da Nevergreen ima još prostora i volje da napravi par dobrih albuma. Sa kreativnošću nikad nismo imali problema, zato smo i osnivali ranije pomenute projekte. Stvaranje i izvođenje muzike je čudesna stvar, i malo šta može da premaši taj osećaj.

Kako to izgleda biti vodeći metal bend u Mađarskoj? Može li da se živi od toga ili je situacija slična onoj u Srbiji?

Bob: Osećaj je veličanstven, bez obzira na sve gorke pilule koje smo tokom godina gutali, podštapanja, rvanja sa ljudima koji su hteli da nam naude, sklone nas… I u muzičkoj industriji rade ipak samo ljudi, kao i u običnom svetu, kao i u bilo kojoj firmi… Interesi su pre svega na prvom mestu, ali smo i to preživeli pomoću svoje publike!

Mikloš: Ne moze se živeti od rock/metal muzike ni u Nemačkoj, a kamoli u Mađarskoj ili Srbiji. To se radi iz ljubavi prema muzici i publici. Zaradimo ponešto, nije da se žalim, ali živeti od rock muzike mogu i u Mađarskoj samo ekstremno komercijalni bendovi, kojih ima tek nekoliko. Pa vidi našu Srbiju, turbo folkeri koji sviraju teški turcizam kao srpsku narodnu muziku su milioneri, a pola njih bivši rockeri. <smeh> To možemo zahvaliti medijima, ratu, politici, Pinku, malo i Bregoviću. Rock’n’roll je u Srbiji polumrtav. Najtužnije je to što je prosečan srpski građanin zbog turbo folkera zaboravio na divne izvorne srpske narodne pesme kao što je „Čije je ono devojče“ i sl., koje sviraju moji drugovi iz grupe Iskon.

Sve najbolje u promociji albuma!

Bob: Hvala! Nadam se da ćemo uspeti u našoj nameri da se najzad predstavimo i publici u svojoj zemlji. Svih ovih 16 godina rada neće nam biti kompletirano u duši, ako i kod kuće ne razvalimo par bina!