Awaiting Fear: Alisa u zemlji metala

Old school death metalci Awaiting Fear, nakon aktivnog koncertnog rada i nastupa širom Srbije i BiH, upravo su objavili debi album Dead Inside za austrijski Noisehead Records. Sasvim logično, na red je došao i intervju za naš Portal. Sagovornica nam je diplomirana novinarka, a ujedno i paklena pevačica ovog paklenog sastava, Alisa Cerić Lončar.

• Pitanja: Nebojša Lakić
• Odgovori: Alisa Cerić Lončar
• Web: Awaitingfear.com
• Copyright: SMP, 2009.

SMP: Alisa, hvala ti na izdvojenom vremenu za naš Portal. Za početak, kaži nam odakle ti u metal vodama, kada si se počela interesovati za ovaj muzički žanr, i na kraju – kad si došla na ideju da uzmeš mikrofon u ruke i zapevaš u bendu?

Alisa: Sasvim slučajno sa nekih desetak godina, nabavim ja od sestre kasetu sa nekim likom, umotanim u morbidnu čauru. Na naslovu je pisalo Sepultura i pitala sam se šta li to znači, jer posle Sve dece iz blokova, Lepih Brena, Zdravka Čolića i Tajči, ime je zvučalo van mog poznatog sveta. Pustim ja to na svom starom kasetofonu, kad ono neka buka, neko dernjanje, kao da sam u jednom od onih horor filmova, koje sam gledala noću da tata i mama ne znaju. Prvo se ja možda i uplašim, baš sam bila mala – međutim, radoznala kakva sam, odlučim ja to još jednom da preslušam. I tako je nastala ljubav. Nije prošlo dugo, sa ono malo engleskog koji sam poznavala, krenem ja sama da provaljujem šta dečko peva, jer tada je internet bio nedostupan za većinu narodne mase. U to neko doba, vidim ja i Sepulturin spot za Territory i oduševim se besnim likom, koji skakuće naokolo i valja se po pesku i u tom nekom periodu, odlučim ja da isprobam zvuke koje on proizvodi, pa neće valjda neko tamo muško da uradi nešto što ja ne mogu – rodio se inat! Odvrnem kasetofon, zvučnike na uši i udri – sreća u nesreći, zgrada u kojom sam živela je bila puna nagluvih penzionera. Naučila sam da ležem sa sukrvicom u grlu, bolelo je u početku, ali s godinama, glas je ojačao, dobila sam samopouzdanje da to radim pred drugim ljudima i brzo našla bend koji je bio naprosto oduševljen idejom da žensko može tako da peva.

Da li je Awaiting Fear tvoj prvi angažman u metal bendu kao pevačice, ili si imala i neka ranija iskustva na tom polju?

Awaiting Fear je ubedljivo moj najozbiljniji bend, iako sam i pre bila u jako dobrim bendovima. Mnogi od njih nisu čak imali ni ime, ali neki su, poput Ormusa i Kurska, još uvek aktivni i probijaju se na sceni.

Smatraš li da su devojke u nezavidnijem položaju od muškaraca kad je muzika, pogotovo ova koja nas interesuje, u pitanju? Koliko su stvari teže ili lakše?

Daleko od toga da je nama loše! Još uvek nas ima relativno malo i muški deo ekipe nas drži kao kap vode na dlanu. Nije da nam smeta, hehe! Devojka koja može da otpeva growl će uvek naći bend, ako to želi, i ako nastavi da radi na svojoj kondiciji može da postigne mnogo. Naravno, uvek tu postoji i druga strana medalje – još uvek postoje šovinisti koji su u fazonu da žensko nema šta da radi u metalu (sa takvima se lako obračunavamo), a postoji i ona fora gde te uvek svi porede sa Angelom Gossow. Ljudi moraju da nauče da je i pre Angele bilo pevačica u metalu neuporedivo većih mogućnosti i da nisu svi ženski growlovi isti.

Da li se tvoj muzički ukus poklapa sa onim što radite u Awaiting Fear? Kako izgleda tvoja trenutna playlista?

Slušam, pevam i volim death – to mi je i test sa Facebooka rekao. (smeh) Šalu na stranu, AF jeste ono što ja volim i pravac koji inače slušam. Ja bi to samo možda još sa malo više teških gore riffova i ludačkog blastbeata, ali ne daju mi ovi moji. Inače, moja playlista na sebi ima takve kontraste, da me obično ljudi pogledaju kao da sam pala sa Marsa. Ima tu svega – od grinda do blesavih soundtracka iz Naruta i Bleacha i J-Rocka uopšteno. Jedino što odbijam je Gore Black, jer prezirem ideju ubijanja životinja na sceni ili stavljanja mrtvih glava istih zarad toga da bend „izgleda zlo“. Ljudima koji se lože na to bih zapečatila istu sudbinu.

OK, da pređemo na ono što je povod ovom intervjuu – Awaiting Fear je snimio album pod nazivom Dead Inside, koji će uskoro ugledati svetlost dana preko austrijske izdavačke kuće Noisehead Records. Otkrij nam neke detalje vezano za komponovanje pesama, snimanje istih, produkciju – koliko truda, vremena, znoja, novca je uloženo u ovaj projekat?

Ruku na srce, ja sam tu samo pevala i pomalo aranžirala vokale uz muziku. U zadnje vreme me nešto neće inspiracija za tekstove, a neću da se silim, pa sam za sada prepustila posao Satanu. Filip i Igor se najviše cimaju i rade svu muziku, a Švaba ko Švaba – bubnja i alkoholiše se, hehe. Inače, imamo veliku sreću što imamo Igora, odnosno iskusnog tonca u našim redovima. On nas snima i producira, ima profi opremu za rad, a i mi smo u našem studiju skrpili ponešto, pa nas je ceo album izašao onoliko para koliko je piva popijeno.

Kako ste stupili u kontakt sa Noisehead Records? Da li vam je to bio prvi izbor?

Kao bend smo odlučili da probamo da izdamo van Balkana, jer smatramo da tu nema mnogo prostora za vrstu muzike kakvu mi sviramo. Onda je Igor zaseo za net i nije se skinuo sa njega dok nije našao izdavača. Slali smo mnogima, Noisehead je prišao prvi i na tome im hvala. Pod ugovorom smo dve godine, sa obavezom da snimimo još jedan album za njih sledeće godine, a posle toga – videćemo.

Na toj izdavačkoj kući već se nalazi jedan bend iz Srbije, Draconic. Da li si upućena u ono što sviraju, i kako ti se čini njihov album objavljen za Noisehead, ako si bila u prilici da ga poslušaš?

Meni je Draconic odličan bend, Imbecile jedna od boljih napravljenih pesama u Srbiji, a devojka ima fenomenalan vokal i ono što me fascinira je njena energija i odličan odnos sa publikom. Takođe, ekipa Draconica nam je mnogo pomogla oko samog izdavanja, jer su nam preneli svoje iskustvo vezano za birokratiju i papirologiju, pa im ovim putem još jednom zahvaljujem. I pljujem na svakog ko kaže da se bendovi ne podržavaju u Srbiji, iako pripadaju različitim žanrovima.

Awaiting Fear nije novo ime, a ni ovaj album nije prvi snimak, tj. imate i nešto ranije objavljen album za Dark Revolution. Koliko je bend napredovao od tada, da li je postava stabilna?

Nemamo nameru da menjamo članove benda, svako ima svoj udeo u stvaranju AF i bez jednog od nas, to zaista više ne bi bilo to. Svađamo se ko budale, kukumaučemo, pijemo zajedno, izlazimo, ali se iznad svega mnogo cenimo. Ne bi ih menjala ni za dva brda karamela, a za tri… hmmmm!

Žanr kojem pripadate, izdavač opisuje kao oldschool death metal. Ima li prostora za tu vrstu metala danas, i zanima li te uopšte taj pojam „trend“, šta je in, a šta ne?

Koliko god ljudi kukali, prostora uvek ima, samo je pitanje koliko je neko spreman da se iscima. Moraš da vučeš, da nastaviš i kad se razočaraš, jer kao i u svemu drugom u životu, imaš i uspone i padove. Na trenutke mi se znalo desiti da želim sve da pošaljem dođavola, ali uvek se setim koliko su svi truda uložili i da ništa nije dovoljno vredno da bi se uništilo ono što smo stvorili i za šta se borimo. I verujem da je tako kod svih nas. Zato i guramo i nemamo nameru da prestanemo. Vezano za trend – po definiciji to je nešto prolazno, a mi nameravamo da prangijamo još dugo, dakle ako zaključimo logički (što bi rekao Spock), trend nije ono što nas zanima. Na kraju krajeva, da smo u fazonu trenda, svirali bi pop-rock i zgrtali pare petkom i subotom po kafićima (nije da nam to nekada ne padne na pamet, kada gledamo tužnu, prašnjavu i praznu gajbu pored bubnja).

Hipotetičko pitanje – s obzirom da vam album izlazi u Austriji, da je Relapse distributer, u slučaju da dobijete ponudu da idete na turneju u trajanju od dva meseca, da li biste bili u stanju to izvesti, znajući da sviranje u metal bendu i dnevni poslovi često znaju doći u koliziju?

Realno, samo najpoznatiji bendovi, poput Cannibala i Morbida imaju turneje duge po dva meseca. Kad bi nas oni pozvali da sviramo sa njima, prihvatili bi bez razmišljanja, a ukoliko neko od nas ne bi mogao sve da postigne, angažovali bi nekog session muzičara. Međutim, u muzičkom biznisu stvari više ne funkcionišu na taj način. Sada, ako želiš sa nekim na turneju, budi spreman da iskeširaš kintu i time dobiješ svoje mesto predgrupe na koncertima. Nažalost, čak je i metal postao biznis i veliki bendovi se mnogo ne pitaju. Za njih razmišljaju njihovi menadžeri, a njima je prvenstveno cilj da zarade.

Ti si diplomirani novinar… Pitanje na koje upućeni unapred znaju odgovor, odnosiće se na to zanimanje u Srbiji i regionu danas. Da li postoje kvalitetni mediji u zemlji, da li pojam „nezavisne profesije“ još uvek ima ikakvog smisla, i šta misliš, da li bi mediji mogli biti ti koji bi sveopšte kulturno propadanje svojim konkretnijim angažovanjem mogli zaustaviti? Postoji li kreativna snaga da se tako nešto izvede?

Kretivna snaga i entuzijazam postoje, međutim hleb se ipak kupuje parama. Istraživačko novinarstvo donosi pretnje ili smrt zbog objavljivanja informacija koje ne bi trebale biti dostupne javnosti, a nezavisno novinarstvo je moguće ukoliko imaš drugi izvor prihoda, pa možeš da ga sebi priuštiš. Propast kulture smo sami skrivili, jer da nema ljudi koji gledaju TV Pink i slične programe, oni bi ili nestali ili promenili uređivačku politiku. Ovako su Pinkovci našli zlatnu žilu koju koriste i niko nema pravo da ih krivi za to. Ljudi uvek idu putem novca, jer smo tako sami sebi istorijom nametnuli i ako se nekada to i promeni, neće biti u vreme da mi to doživimo. Takođe, borba protiv trenutnih vrednosti je uvek dobrodošla, ali jako brzo će svaki pojedinac shvatiti da on sam ne može ništa da uradi i prepustiće se masi – možda pesimitično razmišljanje, ali zahvajujući svom iskustvu drugačije ne mogu.

Kakvo je tvoje mišljenje o internet forumima, mestima gde se metal populacija okuplja iza raznoraznih nickova, gde se kritikuje, svađa, hvali, prepucava…?

Forume koristim samo da saznam gde i kada je neki koncert i eventualno da nešto prozborim na temi svog ili benda koji volim. Smatram da je jedina prava konverzacija licem u lice, jer reči nisu ni približno jake kao izraz sagovornika. Kritike i pohvale podjednako prihvatam i preko interneta, ali one za mene nemaju toliko značenje kao one izrečene u lice.

A o mp3 downloadu?

Mp3 download je odličan način za promociju i pristup radu benda. Mnogi ljudi mi govore kako razni site-ovi ne prihvataju njihove kartice i kako to nije fer prema Srbiji, ali ono što mnogi ne znaju je da svi mi možemo da kupujemo preko neta. Jedino što ljudi trebaju je da naznače svojoj matičnoj banci da im otvore tu mogućnost. Sama usluga je nekoliko dinara više mesečno, a za razliku od drugih zemalja, kod nas nije automatska u okviru ponude, zbog nekog zakona o zaštiti potrošača.

Kad smo već kod ove teme – snimili ste spot za naslovnu pesmu. Postoji li mesto gde se isti može prikazati kod nas? Šta se danas sa video materijalom uopšte može uraditi kod nas, ili je youtube jedino rešenje?

Spot jeste najbolji oblik promocije benda i kao takav je najbolji kada se postavi na Youtube. Kod nas mi jedino pada na pamet Metropolis, eventualno MTV Adria. Mislim da državne i ostale komercijalne televizije još dugo neće posvetiti prostor underground kulturi, tako da tu ne vredi ni pokušavati.

U kojim uslovima je proteklo snimanje spota, koji, ako smem da dodam, veoma efektno izgleda?

Pa ja sam imala temperaturu 39 (bar smo uštedeli šminku), kamerman je žurio kući, jer je radio ujutro od 5, morali smo da čekamo noć zbog vanjskih svetala, a reditelj je kasnio zbog nekih svojih obaveza. Manijak (bubnjar Krampa), koji je inače trebalo da glumi manijaka, nije došao zato što se razbio prethodne noći! Sve je snimljeno za nekih tri sata, priča se radila trenutno, a zbog nedostatka vremena nismo stigli da snimimo još mnogo ludih kadrova, kakvi mogu da se nađu u nekadašnjoj klanici. Montaža je trajala pet dana, i bez preteranih komplikacija, jer je montažer morao hitno da završava snimak porodične svadbe da mu ne bi skinuli glavu sa ramena i sve u svemu, koliko se brzo radilo, odlično je ispalo. I naravno, zahvaljajući našim prijateljima, sve je snimljeno besplatno, sa izuzetkom piva, pica i grickalica.

Kako stojite sa live nastupima, koliko ih je već iza benda? Gde ste sve svirali?

Obzirom da svi volimo da nam dupe vidi puta, za manje od dve godine koliko nastupamo imali smo oko 30 nastupa, po Srbiji i Bosni i Hercegovini. Gde god smo bili, super smo prihvaćeni od publike i nismo se susreli sa problemima u organizaciji. Uvek nas je dočekao ili kotlić (Vojvodina) ili ćevapi (BiH), gajba piva i novac za putne troškove. Svirke su zakon!

Najavljena je i promocija albuma koja će se desiti u beogradskom klubu Danguba, 3. novembra. Postoje li planovi za još neke koncerte u regionu, i ima li već možda kakvih ideja za inostrane nastupe ili se čeka ukidanje viza (daće nebo :))?

Za promociju stvarno planiramo da odradimo nešto malo drugačije. Filip i Satan su se već uveliko zadali u pripreme, a ni ja ne zaostajem. Još ako uzmemo u obzir da će svirati Toxicdeath iz BiH i Defilment iz Novog Sada, koncert bi stvarno trebao da bude odličan. Još da potvrdimo treći bend koji će biti zamena Infestu (drugari su morali da nas napuste, jer imaju svoju promociju sedmicu kasnije) i krećemo u ozbiljne pripreme. Posle ovoga imamo zakazanu svirku u Sarajevu, dogovaramo se za region, a onda od 1. januara ukidaju vize. Imali smo poziv da sviramo na turneji sa bugarskim Enthrallmentom u Slovačkoj, Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj, ali morali smo da odbijemo, jer nam se nije isplatilo da vadimo vize za sve zemlje

Imaš li favorite na domaćoj sceni, neki bend koji bi izdvojila da ispunjava sve potrebne uslove za kvalitetno predstavljanje ovih prostora u inostranstvu (naravno, ako mu se ukaže prilika)? Awaiting Fear nećemo uvažiti kao odgovor. 🙂

Naša scena je bogatstvo, još samo neko da je otkrije. Krenemo od Infesta, Sacramental Blooda, Nadimača, Draconica, Disdaineda, Rain Delaya, Tales of Darka, Scaffolda, Mad Goye, Tamerlana, pa na dalje – ima toliko bendova iz svih underground žanrova, usudiću se da kažem boljih i od mnogih svetski priznatih. Međutim, ono što nama nedostaje su dobri menadžeri i jak marketing. Jedan dan, kada neko odluči da podeli svoje znanje i krene da ozbiljno gura bendove, biće nešto od ove zemlje.

Alisa, hvala ti na ovom razgovoru. Ispred Srpskog Metal Portala želim vam sve najbolje u predstojećem periodu, i sa albumom, i sa promocijom istog, uz želje da to bude samo prvi u nizu… Za kraj, do kad misliš da ćeš se baviti pevanjem u metal bendu? Postoji li vremensko ograničenje za taj vid ličnog izražaja?

Hvala na interesovanju i na lepim željama! A za moje pevanje… žene su čudan soj, nikada im se ne zna… mislim da ću pevati dok god me grlo ne izda, ali opet… žensko sam! Ili što bi rekli ovi moji u bendu… žena u bendu = zlo!