“Mislim da nema mnogo filozofiranja. Ovo je metal. Ja gledam na to kao da smo uzeli sve što smo ikad slušali od metala i bacili kroz neki filter i sad prezentujemo produkt svih tih naših uzora u nekom modernom kontekstu”. To su reči našeg sagovornika, bas gitariste beogradskog metal sastava Draconic, Lazara Galića, kojima je sasvim lepo opisano čime se to ovi momci bave. Predstavljamo vam nosioce titule Album godine 2008 Srpskog Metal Portala!

  • Pitanja: Nebojša Lakić
  • Odgovori: Lazar David Galić
  • Web: Draconicmetal.com
  • Copyright: SMP, 2009.

SMP: Lazare, pre svega želim da vam čestitam na potpisivanju ugovora sa Noisehead Records! Pre nego što se vratimo na početak, kaži mi kako je došlo do saradnje sa njima, koliko ste se posvetili promociji u inostranstvu, i da li je Noisehead bio vaš prvi izbor?

Lazar: Hvala najlepše! Nama su se ljudi iz Noiseheada javili još kad smo slali onaj prvi demo snimak sa prvim verzijama pesama The Amnesia Transmissions, The Imbecile i Through Escape. Ponudili su nam da idemo u Austriju kod njih u studio da snimimo album pa onda da ga izdaju, ali smo ipak odlučili da bi nam sa finansijske strane bilo bolje da snimamo u Srbiji, jer bi samo na put i boravak u Beču verovatno potrošili više para nego na snimanje celog albuma u Senti. Pritom, imamo dobru saradnju sa Nikolom i Marjanom, činjenica je da je mnogo srpskih metal bendova odlučilo da snima u Chainroomu nakon što su čuli naš demo snimak koji smo uradili tamo. Sve uz činjenicu da Marjan peva na tom albumu i da su u međuvremenu kupili još bolju opremu za studio, nismo se mnogo dvoumili oko toga, jer maksimalno verujemo u sposobnosti braće Mijić, i pre svega, mnogo je opuštena atmosfera kad se radi u Senti, možda i previše ponekad. Elem, ta cela priča oko albuma se toliko razvukla da na kraju kad smo snimili album, nismo ni slali drugim izdavačima opet, nego smo samo Noiseheadu slali, koji su u međuvremenu potpisali ugovor za distribuciju za severnoamerički kontinent sa Relapse Records, što nam je potvrdilo da su ozbiljna kuća i da dobro rade. Poslali smo im album, oni su se baš iskreno oduševili i ponudili nam ugovor za izdavanje istog.

Ugovor ste potpisali za drugi album, From the Wrong Side of the Aperture, koji nudi moderni ekstremni metal zvuk. Draconic koreni su nešto drugačiji, album Conflux bavio se sympho progressive metalom, i taj koncept ste vremenom napustili. Kako bi u kraćim crtama prepričao istorijat Draconica do današnjih dana?

Vrlo je jednostavna priča u vezi promene stila. Branislav je snimio taj album sa studijskim muzičarima, sa ekipom iz Alogije uglavnom. Nakon snimanja je tražio bend koji bi oživeo Draconic, jer je hteo da osposobi to da bude živ bend, a ne neki studijski projekat. Dušan i ja smo upali u priču tako, a i Uroš donekle jer je on svirao bas pre nego što sam ja došao u bend. Kasnije nam se pridružio kao drugi gitarista. Nakon promocije Confluxa, krenuli smo da razmišljamo o novim pesmama, vrlo je bitna činjenica bila da jednostavno niko u bendu nije želeo da svira sympho black metal. Ja sam tad voleo Meshuggah, stariji Soilwork, Strapping Young Lad, Dušan je voleo Symphony X, Uroš je thrasher u duši, tako da je bilo jasno odmah na početku te nove autorske faze da neće imati veze sa starim zvukom. Probali smo na kratko da napravimo neki kompromis između starog stila i nečeg modernijeg, poput Kovenanta recimo, ali se i tu videlo da niko nije iskreno hteo tako nešto da svira, pa je i to brzo palo u vodu. Realno, Branislav je jedini u postavi koji je imao veze sa tim prvim albumom, i sasvim mi je logično da novi bend sa novim članovima svira novu muziku, a ne da imitira neki stil koji je Branislav kao maltene “one man band” sa pomoćnim muzičarima zamislio pre sedam godina.

Ti si u postavu uleteo nakon snimanja albuma prvenca, baš kao i ostatak benda, osim originalnog člana, Branislava Stankovića. Kako je došlo do saradnje sa Branislavom, i da li si pretpostavljao u to vreme da će Draconic danas da zvuči kako zvuči?

Ja sam znao Branislava iz klasične beogradske heavy metal priče, KST ponedeljkom – Guitar Needle, dragstor, park, sve to. Dok sam živeo u Americi i dolazio ovde svakog leta, upoznali smo se tako. Gledao sam u KSTu kad je svirao Draconic prvi put sa članovima Alogije, i dobro je zvučalo, tako da sam se na toj svirci ponudio da sviram ako mu bude zatrebao basista. Kad sam se opet vratio u Ameriku da završim poslednju godinu fakulteta, čuli smo se Branislav i ja preko interneta, poslao mi je album, više se ne sećam kako, ali mi je poslao, skinuo sam pesme i pojavio sam se na mojoj prvoj Draconic probi u junu 2004 u šorcu, papučama i Dream Theater “Six Degrees of Inner Turbulence” majici sa isečenim rukavima. Nisam mogao da pretpostavim da će Draconic ovako zvučati sad. Nisam ni razmišljao o tome, hteo sam samo da sviram muziku sa nekim dobrim muzičarima. Iskreno, prva proba je bila očajna, mislio sam da ću Dušana da mrzim, delovao mi kao neki naloženi powerash, ali eto, sad ne mogu da zamislim sa drugim gitaristom da sviram, i jedan mi je od najboljih ortaka, a i pritom, mislim da malo ko od mlađih metal gitarista u svetu svira solo bolje od njega u idejnom i melodičnom smislu pre svega, i stvarno mi je drago što sam celoj ovoj priči dao šansu i što nisam pobegao sa te prve probe glavom bez obzira.

Postava se menjala, razni muzičari sa srpske metal scene prošli su kroz Draconic, a poslednja promena se ticala pozicije bubnjara – Matiju je zamenio Mića. Da li je ovo finalna i stabilna postava spremna za sve što bend očekuje u budućnosti?

Moraću da te razočaram, nažalost nije poslednja promena. Marjan više neće pevati sa nama. Razlog je taj da je njemu strašno dobro krenuo posao sa studiom i neće nikako moći da izdvoji vremena koliko bi zahtevalo da se ovakva priča istera do kraja. Pritom, on sam kaže da ga ne zanima autorski rad sa bendom, niti živa svirka, niti pevanje toliko i da je njegova prva ljubav snimanje i produkcija i da to želi da radi. Žao nam je, iz prostog razloga što se lepo uklapao i što je vrlo talentovan. Iako nije mnogo nudio nama u kreativnom smislu, izuzetno je dobar pevač i lako kapira šta želiš i može skoro sve što smisliš da ti otpeva. Mi smo naravno i dalje dobri ortaci, mnogo smo prošli zajedno, spavali smo svi kod njega hiljadu puta, no homo, napili se još hiljadu, i ako ne uspemo da snimamo sledeći album u inostranstvu, verovatno ćemo opet ići u Chainroom. Razmatramo rešenje sad za mesto pevača, imamo već par mnogo dobrih opcija. U svakom slučaju, ovaj bend je prošao kroz mnogo promena, ali dok postojimo Dušan, Uroš, Branislav i ja, biće i Draconica. Posle svake promene smo sve bolje zvučali i tako će opet biti. Pritom sam već razmišljao da za novi materijal vokal ne bude toliko žanrovski standardan kao Marjanov i da bude mnogo više eksperimentisanja, ali naravno, opet da bude visokog kvaliteta, i mislim da će tako i biti. Nećemo naravno naći neki klon koji imitira Marjana jer je to izuzetno glupo. Uvek Blaze, nikad Ripper. Žao nam je što je ovako ispalo, ali ne plašim se ni malo za budućnost benda. Ovo što mi radimo je mnogo zahtevno, naročito za srpske uslove. Moraš mnogo truda, para i vremena da uložiš. Pošto je vrlo teško naći muzičare u Srbiji koji su pre svega dobri, a drugo zainteresovani da ozbiljno rade ovo, da nepovratno gube pare na nešto što vole, i da daju 100% od sebe da bi se uradilo nešto sa ovom muzikom i da to zvuči svetski, ne mogu nažalost nikad da isključim mogućnost da će neko opet napustiti bend. Razumemo svi koji se bavimo ovakvim stvarima da nije nimalo lako i svi smo mi bili bar 10 puta u iskušenju da zajebemo celu priču i da trošimo pare na pičke i kola, umesto pojačala i snimanja. Ali dok ljubav za ovu muziku postoji između nas, Draconic će raditi. Ugovor sa stranim izdavačem nas obavezuje da budemo vrlo aktivni kao “live band”, tako da će publika u Srbiji, a bogami i dosta šire (ako sve bude išlo po planu izdavača i nas) imati priliku da gleda dalju evoluciju našeg zvuka, koji će, po prvim utiscima novog materijala, biti sve progresivniji i originalniji što više budemo radili zajedno.

draconic-fromthewrongsideofapertureFrom the Wrong Side of the Aperture je sniman u dva navrata u studiju Chainroom u Senti. Da li je to bilo neophodno, i koje bi bile glavne razlike između ta dva snimka?

Nije bilo neophodno, ali smo želeli da snimimo opet, jer smo znali da možemo bolje. Kad smo snimili prvu verziju, Marjan je manje od mesec dana bio u bendu, nije sve bilo toliko uhodano. Ja bih preporučio svim bendovima da ovako rade ako mogu, bar u kućnoj verziji, jer se kristalizuje ideja kad snimiš ceo album kao demo, pa ga onda sviraš uživo i po probama konstantno, vidiš šta funkcioniše, a šta ne, šta bolje zvuči, šta lošije zvuči, i onda možeš da izmeniš te sitnice koje mogu mnogo da znače pesmi. Glavne razlike demo i konačne verzije su naravno produkcija, koja je bolja, agresivnija, detaljnija i jasnija, i te sitnice koje sam ranije spomenuo, kao na primer semplovi, efekti, aranžmani, harmonije, sve neke male stvari. A ja živim za te male stvari i za te sitnice koje možda tek čujes pri desetom slušanju albuma. Diže mi se kurac na takve stvari skroz, najiskrenije. Sad razmišljajte o tom vizuelnom prilogu na trenutak i uživajte.

I na kraju, da li si u potpunosti zadovoljan finalnom verzijom albuma?

Kao svaki muzičar, uvek nakon snimanja čuješ nešto što bi promenio. Ja mislim da smo generalno 99.9% zadovoljni. Mislim da te pesme, koje su za nas već prematore i donekle prejednostavne, nisu mogle bolje da ispadnu nego što čujes na albumu. Ali najrealnije, teško je da kažeš nakon 4-5 godina da li je to to što si zamišljao u glavi kad si napisao pesmu, jer si već milion puta čuo stvar u svakakvim verzijama i već ti je dosta svega. Meni je samo drago da smo završili to, zaokružili taj period, snimili dobro, našli izdavača, i sad ćemo da nastavimo dalje. Veliki cilj nam je da radimo mnogo brže na sledećem albumu, i mislim da ova rutina sviranja uživo stalno i planiranja, i taj kontakt koji već sad imamo uveliko sa strancima, sve to će nam pomoći da se fokusiramo i da mnogo brže radimo, uz činjenicu da se sad mnogo bolje poznajemo kao muzičari i mnogo se bolje kapiramo. Mnogo sam uzbuđen oko budućih pesama, toliko da mi se ponekad i od njih diže penis.

Kako bi okarakterisao Draconic zvuk? U pitanju je poprilično “open minded” materijal, pa kojoj bi ga tačno publici preporučio?

Mislim da nema mnogo filozofiranja. Ovo je metal. Ja gledam na to kao da smo uzeli sve što smo ikad slušali od metala i bacili kroz neki filter i sad prezentujemo produkt svih tih naših uzora u nekom modernom kontekstu. Ima tu i Dream Theatera, Pantere, Soilworka, Meshuggah, Emperora, Forbiddena, Neurosisa, Malmsteena. Sve je to samo izašlo, nikad nismo planirali kako će nešto da zvuči i na koji bend treba da ličimo. Da smo hteli da zvučimo kao Mnemic ne bismo imali solaže, da smo hteli da zvučimo kao Soilwork ne bi zvali mog burazera da odsvira solo na klavijaturi koji liči na nešto sa Shadow Gallery “Carved in Stone” albuma, da smo želeli da zvučimo kao Meshuggah ne bismo imali melodičnog pevanja, i da smo hteli da zvučimo kao bilo koji noviji bend sličnog zvuka ne bi imali doom pesmu od 13 minuta na albumu. Pravimo muziku koja nam se sviđa. Meni je jedino merilo da se meni sviđa, i da aminuje moj kum Cvele. Ako se tebi i tvojim ortacima što slušaju sličnu muziku sviđa, to je to, uspeo si da realizuješ nešto. To je moj cilj jedini. Nadam se da će se ljudi pronaći u muzici, naročito ljudi kao što sam ja, koji metal vole već 15-ak godina ali nisu neki zatucani oldschooleri i vole da čuju nešto što zvuči kao da je snimljeno 2008. Možda zvuci smešno, ali ja čujem tu neku iskrenost u nasoj muzici. Ja sam slušao Cynic i In Flames, Rhapsody, Helloween, Amorphis, sve to 1997. u Americi kad su svi slušali Korn i Limp Bizkit. Mislim da kad uporediš našu muziku sa nekim mlađim bendovima, naročito tim američkim metalcore bendovima ili šta god je trenutno aktuelno, mislim da se čuje da su likovi iz nekog američkog metalcore benda oni likovi koji su igrali bejzbol i slusali Sublime i Rage Against the Machine, dok sam ja kupovao Xentrix originale i puštao Blind Guardian na parkingu škole.

Postoje li neki interesantni detalji u ugovoru sa Noiseheadom vezano za eventualne nastupe benda u inostranstvu, ili je u pitanju čisto ugovor za objavljivanje albuma? Koliko je realno jak Noisehead kao izdavač, i šta očekuješ da će se dešavati u budućnosti?

Mi smo jako zadovoljni. Prvenstveno što su fini ljudi i što su iskreni fanovi metala i vole ovo što rade. Rekli su nam da planiraju turneju po Evropi sa nekoliko bendova sa Noiseheada i da će uskoro imati više detalja o tome. Kao što sam rekao ranije, to što je za mene izdvojilo Noisehead od gomile drugih, malih independent metal kuća, je to što su uspeli da potpišu ugovor sa Relapseom i što će moje izdanje biti dostupno za 11 dolara u prodavnicama u Americi i u web radnji jedne od top 5 sigurno, ako ne top 3, najjačih metal kuća na svetu. Pritom, čim smo objavili vest da smo potpisali, svi naši label-mates su se javili odmah da se dogovaramo da sviramo zajedno. Znači sad imamo preko bendova sa labela priliku da sviramo u Češkoj, Nemačkoj, Austriji, Španiji, Švedskoj, Portugaliji, itd. U aprilu ćemo da sviramo sa bendom Tortharry iz Češke u Beogradu i najverovatnije u Novom Sadu sa Šveđanima Rozenhill, i naravno kad god budemo hteli i mogli, oni će za nas srediti svirku u njihovim zemljama. Mislim da smo teško mogli bolju varijantu da nađemo kao mlađi metal bend iz Srbije, naročito za neki bend kao što smo mi, koji nije u nekoj potpuno underground priči.

Koliko je teško svirati muziku kojom se Draconic bavi? Da li smatraš da ste dorasli svim izazovima, posebno onim koji se tiču live nastupa, funkcioniše li sve kako treba?

Videćemo od aprila. Mi smo spremni na sve, ulažemo mnogo vremena u ovo što radimo. Nažalost, opet tražimo prostoriju za vežbanje, jer je teško svirati ovako nešto jednom nedeljno i zvučati kako treba. Na svu sreću, svi u bendu više nego dobro barataju svojim instrumentima, i mislim da će sve to odlično da zvuči, naročito nakon svih ovih svirki što planiramo. Mislim da možemo samo sve bolje da zvučimo što više budemo svirali zajedno, jedina caka je da se svira što više. Glavni cilj je da nađemo svoju prostoriju za vežbanje, jer već imamo svu neophodnu opremu za tako nešto, i da sviramo što više po probama i svirkama. Čim izađe album, jurićemo i neke endorsemente, jer za ovakvu muziku koju sviramo treba uvek ciljati ka boljoj opremi da to sve zvuči kompaktnije, jer je muzika prilično natrpana i kompleksna, naročito što se tiče suptilnih stvari, u sviračkom smislu i u smislu tih raznih tekstura i zvuka generalno.

Kome bi preporučio ovaj album? Da imaš dve rečenice da ga predstaviš ljudima koji nikad nisu čuli za bend, šta bi im rekao?

Kao što sam rekao ranije, ovo je muzika za stare metalce koji se nisu zakucali u 1993. i koji su nastavili da prate nove bendove i stilove. Ne pokušavamo da izmislimo toplu vodu, sviramo metal koji će imati za svakog fana metala po nešto, iz prostog razloga što mi sami volimo po nešto od svake vrste metala.

Da li nalazite dovoljno vremena za potrebe benda? Zaposleni ste, studirate, doba sviranja Megadeth obrada po KSTu davno je prošlo, životne obaveze su tu da ostanu. 🙂

(smeh) Chaos Theory, jedan od boljih Megadeth tribute bendova, 1997. je to bila i svirali smo u SKC-u, ne KST-u. Da ti iskreno kažem, jedva nalazimo vremena za ovo. Ali nalazimo zato što volimo. Svi smo iscrpljeni, svi dolazimo umorni od posla na probe, ali ne smeta nam jer nam je ovo zabava i ovo nas čini srećnim. Šefovi te gledadju naopako kad tražiš slobodan dan za svirku, devojke se bune da se ne viđate dovoljno, ali tako to ide. Ako voliš nešto dovoljno, doćićeš do vremena i do para da nastaviš to da radiš. To je poenta cele priče. Dok entuzijazam postoji, sve će biti u redu.

Vi ste jedan od prvih srpskih metal bendova koji je imao MySpace prezentaciju. Koliko vam je taj portal pomogao u promociji, i kakvo je tvoje mišljenje o online zajednicama poput te (forumi, Facebook, Last.fm…)?

Mnogo je to važno. Prezentacija benda je sve, i internet je najveća publika koja postoji. Za nas mnogo znači, pre svega što se muzika koja mi sviramo manje sluša u Srbiji. Kad izbacimo novu stvar na Myspace, tipično dobijemo pohvalu od 5-6 Srba iz ekipe i poruke i komente od 50-ak Amerikanaca. Meni je sve ovo sa downloadima, interaktivnim društvom, mnogo dobro. To “kupite disk, ne budite pederi, podržite bendove” je sve šuplja priča po meni. Bendovi moraju sad da sviraju, i došlo je vreme gde moraju na bini da se pokažu pre svega i da se izdvoje na neki nov način. Ja kupujem disk samo ako mi se baš svidi ili ako sam prijatelj sa ljudima koji su snimili taj album. Ali majicu kupim na svakom koncertu ukoliko mi bend pokaže da je dobar, ili vidim da su se potrudili oko dizajna majica ili dukseva i svidi mi se kako izgleda. Moraš da se menjaš i adaptiraš kao muzičar i kao trgovac. Moraš na novi način sad da preživiš ako misliš da se baviš muzikom. Ne možeš da snimiš album, da sedneš na dupe i da očekuješ da će ljudi da kupuju. To je mentalitet dinosaurusa.

Očekuje vas nekoliko nastupa u Srbiji u aprilu, kao i CD release party u Beogradu. Kakvu atmosferu očekuješ, koliko si zadovoljan reakcijom domaće publike na to što radite? Koji bi Draconic koncert izdvojio kao najbolji, a koji kao najgori?

Ja se svaki put brinem, ali svaki put se do sad pokazalo da imamo publiku i da postoje ljudi koji vole da nas vide i čuju. Kad tako sediš na forumu i vidiš da neka svirka srednjoškolskih bendova ima 15 strana komentara, a tvoja tema ima jednu, malo se zabrineš, ali skapiraš na kraju da taj forum uglavnom nema veze sa životom. Kad smo svirali sa Dreyelands, prodali smo 250 karata i zaradili skoro sve pare što su nam trebale da snimimo album. Kad smo svirali sa Monument i All the Arms We Need, prodali smo isto oko 200 karata, isplatili put za Banja Luku, Suboticu, platili plakate i opet nam ostalo nešto para. Verovatno ljudi dolaze zato što znaju da retko sviramo i da se mnogo ozbiljno bavimo ovim poslom. Ja se svaki put oduševim kad vidim da je pun klub sa bine, naročito kad ne očekujem. Ali kad dobro promovišeš, kad ti je prezentacija svirke, benda, događaja na nivou, doći će ljudi jer poštuju taj trud. Najbolja svirka je možda bila u Banjaluci meni lično, sa Monumentom u Getu, iako je zvuk bio malo krš, publika je bila luda i ekipa je u Banjaluci najbolja, jednostvno se osećam kao kod kuće tu. Najgora svirka je bila odavno na Hitu 202 u Vrnjačkoj Banji kad smo pili od 2 do 11, izašli na binu i svirali nešto što je više zvučalo kao Acid Mothers Temple nego Draconic.

Ti si, pored Draconica, aktivan i u sastavu Consecration. Šta nam možeš reći o aktuelnim dešavanjima u tom bendu?

Ja dođem i odradim to što mi Danilo (Nikodinovski, lider benda – prim.aut.) kaže, ne pitam se mnogo u Consecrationu. Treba ovih dana da pokušamo da snimimo ceo album novi u nekom “live” fazonu. Mislim da će i onaj prvi album “aux” konačno da izađe kao CD u martu, valjda za Automatik. Treba i da sviramo prvi put u Hrvatskoj na proleće sa bendom Hesus Attor, koji će nam opet doći u Beograd. Ljudi koji prate rad benda znaju da Consecration svira dosta često, i mogu nas često gledati po klupskim svirkama, jer to i najbolje radimo.

Ostalo je još da vam poželim sve najbolje u budućnosti, a s obzirom da je nova godina na samom početku, ostavi nas sa svojim top 5 izdanjima za 2008.

Hvala najlepše na čestitkama, željama i na intervjuu. Veoma cenimo to što Srpski Metal Portal radi godinama za scenu. Recimo za metal: Cynic, Meshuggah, Gojira, Protest the Hero, Bloodbath. Ne-metal: Elbow, The Mountain Goats, Kayo Dot, Raphael Saadiq, Portishead. Hip-hop: The Roots, Young Jeezy, Heltah Skeltah, Lil’ Wayne, Elzhi (prilično slaba godina za rap).