Nastup Saint Vitusa u Beogradu, jednog od bendova kojem je istorija (sa pravom) dodelila status kultnog i legendarnog, bi bez razmišljanja mogao da bude okarakterisan kao događaj od kulturnog značaja. Kvalitet i uticaj benda na scenu je, dakako, nemerljiv, a imajući u vidu da se na ekipi sad već dobro vide i godine staža (godine uopšte!), pitanje je da li ćemo ikada više biti u prilici da ih ugostimo.
- Nastupili: Saint Vitus + Superhammer
- Lokacija: Dom omladine, Beograd
- Datum: 07.06.2015.
- Piše: Igor Stanić
- Foto: Milica Cvetković
- Copyright: SMP, 2015.
Nakon velikog kašnjenja prilikom dolaska iz susedne nam Hrvatske i sa malom dodzom nervoze zbog istog, pristupilo se tonskoj probi iz kojeg je moglo samo da se nasluti da će biti jako glasno, te da se očekuje da će centralna figura koncerta, u najavi, biti bubnjar Vitusa, Henry Vasquez. Ekipa će za tehnički deo posla u ovom momentu pokupiti lovorike i pohvale, jer su uspeli da gotovo totalno anuliraju navedeno kašnjenje i satnicu vrate u zacrtane okvire!
U tačno 21:15, na binju se penju specijalni gosti (meni nekako lepše zvuči nego termin „predgrupa“), inđijski Superhammer, a kako je sastav iskoristio dodeljenih četrdesetak minuta moraće neko drugi da analizira, jer je potpisnik ovih redova član istog, i ne bi bilo moralno-politički korektno da ja to uradim.
Dakle, taj deo preskačemo – Superhammer silazi, Saint Vitus su na sceni! Nešto kraći nastup nego što bi mi u publici voleli, na kraju je ipak pokazao svu magiju legendarnog benda. Šta kući slušaju sledbenici ovog benda, to uživo dobijaju mnogostruko ubedljivije. To je taj prljavi, mračni gitarski sound, to su ti Chandlerovi rifovi, to je ta atmosfera zbog koje su voljeni i cenjeni. Kao što već rekoh, bubnjar Henry Vasquez je fenomenalan i sigurno da je uneo dosta sveže krvi i snage u ekipu. Čoveka (ili mašinu) je milina i slušati i gledati, ali je ipak po meni, vidno raspoložen gospodin za mikrofonom, originalni pevač Saint Vitusa Scott Reagers, svojim izvođenjem bio taj koji je dao kolorit događaju. Mark Adams, basista, simpatično statičan i sa mrzovoljnim izrazom lica, kao i uvek…
Kada se sve sabere, jedino što se može izvesti kao zaključak je fakat da su veterani bili zaista sjajni i da su stvarno dali sve od sebe da publici prenesu taj svoj karakteristični vajb, te da su u tome apsolutno uspeli. Ovo veče ostaje kao potvrda statusa grupe, tako da mesto SV na tajmlajnu istorije muzike ostaje zacementirano sa svim propratnim odlikovanjima za minuli rad. I još pride, posle svega, nakon završenog koncerta, bez ikakve sujete, našli su snage da posvete malo vremena i svojim fanovima. Svako je dobio priliku za fotku ili autogram. Dakle, džentlmesnki završetak za svako poštovanje.
Pohvale na račun organizatora idu svakako, jer je sve prošlo bez ikakvih poteškoća i zadrški, iako se, kao što već pomenuh, zbog kasnog dolaska hedlajnera očekivalo veće pomeranje u satnici, koje je na sreću i uz malo napora ipak uspešno izbegnuto.
Sa druge strane, zamerke idu na brojnost publike. Događaj je sasvim dobro pripremljen i reklamiran, tako da (mi nikako) nije jasno zašto legendarni bend ovakvog kalibra u gradu od cirka dva miliona duša sačeka ne baš popunjena mala (!) sala Doma Omladine. Nadam se da će oni koji su prisustvali (a primećen je i jedan mali broj stranaca), preneti svoje utiske onima koji su ovaj koncert propustili. Imaće za čim da žale!
