Stefan Stamenković je osnivač stranice Serbian Underground Metal, kao i osnivač i glavni urednik fanzina Metal Helm. Pohađa studije novinarstva na FPN-u u Beogradu. Kao hobije izdvaja čitanje knjiga i gledanje filmova, posebno naučne fantastike i istorijske fantastike. Najomiljeniji serijal knjiga mu je „Kosingas“ Aleksandra Tešića, dok bi kao najdražeg reditelja pomenuo Kristofera Nolana.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
Anguish Sublime – Maelstrom Imperium (Silent Watcher, 2020.) – recenzija
Teškim delovima sa growlovima, ali i prelepim melodičnim delovima spojenim sa dubokim tekstovima, Anguish Sublime je tačno pogodio ono što volim kod muzike. Srpska scena je poznata po thrash i black metal podžanru, tako da je lepo čuti da se neki bend upustio u ovaj, gotovo nezastupljen žanr na ovim prostorima i uradio dobar posao.
Alogia – Elegia Balcanica (Miner, 2014.)
Iako je Alogia prošle godine objavila album Semendria, uspomene me ipak više vezuju za njihovo prethodno izdanje. Slušao sam ga u teškim vremenima, i stoga će mi uvek biti drag. Posebno sam vezan za pesmu „Lilith (Ona zna)“, dok je „Intentionally Blind“ bila veoma prijatno iznenađenje. Iako Alogia zna da pravi teže pesme, ovo je bila veoma neočekivana od ovako melodičnog benda i albuma, a koja je zapravo omaž Deathu i radu Chuck Schuldinera.
The Stone – Teatar apsurda (Mizantropeon, 2017./Mara, 2018.) – recenzija
Jedan od najboljih bendova na ovim prostorima, a verovatno i najbolji u black metal podžanru. Jaki i oštri tekstovi, koji su pri tome i na srpskom jeziku, sirovi rifovi i bubnjevi, za dobar black metal i više nego dovoljno. Energija na bini je uvek neverovatna i The Stone uvek napravi spektakl od koncerta.
