The Father of Serpents - Years Lost in Darkness

TFOS je sebe ovim albumom svrstao u sam vrh domaćih bendova, ako takvo rangiranje uopšte i postoji. Za nas, fanove benda, perfekcija. Za ostale, obavezna lektira

Žanr: Gothic / Doom Metal
Izdavač: Samoizdanje, 2020.
Web: Facebook
Piše: Igor Stanić

Odveć je jasno da svi jedva čekamo da vidimo leđa prokletoj 2020. godini. Negde sam skoro rekao da mislim da ne postoji osoba koja iz nje izlazi na ovaj ili onaj način neoštećena. Svako od nas je bar u jednom momentu preživeo neku od neminovno loših stvari koje je ovo leto gospodnje, ili čije već, podelilo stanovništvu plave planete ne hajući za rasu, boju, veroispovest ili neki deseti razlog koji pripadnici ljudske rase koriste da se apostrofiraju fiktivne razlike između nas, svesnih bića u 21. veku.

Sa druge strane, jako malo je potrebno da osoba bude bar privremeno srećna i zadovoljna, a ja sam u ovom momentu baš to, jer odjavljujem se od navedene godine sa recenzijom sjajnog albuma mog, pardon, našeg (familijarno) omiljenog benda. TFOS, koji pripadaju jednom tako slabo zastupljnom žanru, u svoj ovoj konfuziji, izbacuju album koji zaslužuje da uđe u anale domaće muzike. Ne samo metal. Years Lost in Darkness, sa par minornih manjkavosti, zaista zaslužuje svaku reč hvale koju ću izreći.

The Father of Serpents

Da se rešimo onda tih manjkavosti u startu. Zvuk. Meni nije baš legao u startu. Nije mi legao ni posle. Ne mogu baš da proniknem u nameru, šta je bio cilj konkretno, tačnije u kom smeru je sound trebalo da ode, ali neću u to ni da ulazim. Recimo da mi je glavni krivac zvuk doboša, ali iskreno govoreći, ako je njima on kao takav dobar, meni je onda takođe ok. Nisam siguran još, da li bi pomak po ovom pitanju zapravo nešto značajnije doprineo ili oduzeo samim pesmama. I što se mene tiče, ovo je zapravo i jedina prava zamerka. Od ove ekipe se generalno očekuje visok nivo sviračkog umeća i svaka pretpostavka po tom pitanju je tačna. Svirački deo je brilijantan. Meni se posebno sviđa kako i na koji način bas gitara povremeno dominira pesmama, a opet ostaje u funkciji kompozicija bez napada na nervni sistem.

Years Lost in Darkness, sa par minornih manjkavosti, zaista zaslužuje svaku reč hvale koju ću izreći

A te iste pesme, kompozicije, kako god da ih nazovemo, su stvarno priča za sebe. Etiketa doom je prestala da važi. TFOS su svoju muziku obogatili nizom pažljivo doziranih upliva elemenata raznih žanrova, a da pri tome i dalje možete da prepoznate identitet TFOS, koji zapravo nikada nije bio jači. Sinteza svega ovog daje snažan i kompaktan materijal, perfektne atmosfere, originalnih aranžerskih rešenja, koja ne samo da uvlače slušaoca u tamnu maglu YLID albuma, već i lagano, diskretno, najavljuju u kom smeru će se i sam bend razvijati u budućnosti. Kao što je znano, favorite uglavnom ne izdvajam, tako će biti i sada, pogotovo kada je ovako kvalitetan i potencijalno, za istoriju domaće scene, vrlo značajan album. Jedina stvar koja može uticati da YLID prođe slabije opaženo je činjenica da pripada žanru koji nije zastupljen toliko na domaćoj sceni, iako je gotovo sve što je vezano za njega fenomenalno. Minus doboš.

TFOS je sebe ovim albumom svrstao u sam vrh domaćih bendova, ako takvo rangiranje uopšte i postoji. Za nas, fanove benda, perfekcija. Za ostale, obavezna lektira. On se mora slušati pažljivo, reči slabo funkcionišu kao sredstvo za opis YLID.