Veterani metal scene bivše Jugoslavije, legendarni speed metal sastav Heller, vratio se na scenu nakon više od 21 godinu pauze. Održan je uspešan povratnički koncert, nastup na Exitu, te još jedan nedavno u Beogradu, napisane su nove pesme, i sastav je zagrejan za snimanje novog albuma, na radost brojnih fanova širom bivše nam državne zajednice.
O svemu tome, sa akcentom na trnoviti put koji je sastav prošao svirajući to što je svirao u komunističkoj Jugoslaviji, popričali smo sa gitaristom i liderom Hellera, Attilom.
- Pitanja: Bethor
- Odgovori: Attila
- Web: Facebook
- Copyright: Srpski Metal Portal, 2015.
SMP: Heller je zvanično prvi srpski speed metal bend. Reci mi kada je nastao bend, ko su vam tada bili uzori i uopšteno, kako je sve počelo?
Attila: Prvi Heller koncert održan je 1985. godine, pa bih rekao da je tada i nastao bend. U to vreme, uzori su nam bili Metalica, Slayer, Venom… Počelo je jednostavno – ja sam pre Hellera imao bend Dimenzija Smrti i trebali su mi novi ljudi za novi bend koji sam imao nameru da napravim. Sakupio sam ekipu, i počeli smo da vežbamo.
Kada ste krenuli sa svirkama i kako je to uopšte izgledalo, obzirom da je Jugoslavija bila komunistička zemlja, i da verovatno nije bilo jednostavno svirati to što ste vi svirali?
– Nije bilo lako. Niko nije hteo da nas angažuje, jer organizatori nisu imali pojma šta je speed metal, mi smo im bili nezanimljiv bend. Tada se u Jugoslaviji još uvek svirao i slušao hard rock i pomalo klasičan heavy metal.
Ono što je Bathory godinu dana ranije radio u Švedskoj, Kreator u Nemačkoj, to ste vi radili u Srbiji. Da li ste na tom, slobodno mogu da kažem, trnovitom putu, imali bilo kakvu podršku drugih bendova, fanzina?
– Ma, kakva podrška, svi su nas pljuvali, počevši od domaćih grupa, pa do novinara, kritičara, medija… Jedini izuzetak bio je Vlada Džet sa Radija 202, on nas je uvek podržavao.
U periodu od 1985. godine do raspada Jugoslavije, koja je republika, po tvom mišljenju, imala najjaču metal scenu? Koji su bendovi bili vredni pažnje?
– Nijedna republika nije bila vredna pažnje.
1989. godine objavljujete debi album, i to je ujedno bila i prva speed metal ploča na Balkanu. Kakve su bile reakcije na to što ste snimili?
– Nikakve, i dalje su nas mediji izbegavali, novinari su se ućutali jer su videli da imamo brojnu publiku. Ploča se pojavila samo zahvaljujući našoj, odnosno mojoj upornosti. Momci iz grupe Pergament su nas upoznali sa privatnim izdavačem Ghost House, odnosno Simom Rebićem (R.I.P.). On nam je objavio ploču.
Pretpostavljam da je i promocija ploče bila loša? Usledio je zatim veliki festival YU Metal Attack, na kojem domaćini nisu bili korektni prema vama, pa koncert u Sloveniji na kojem je Hogar (sadašnji bubnjar) izboden nožem, a i politička situacija postala je sve gora – raspad države, rat, sankcije – jednostavno, sve je krenulo nizbrdo?
– Da, promocija je bila bleda, gotovo nikakva. Svi pomenuti događaji uticali su na nas, pa se bend raspao 1993. godine.
Nakon raspada Hellera, da li si svirao u nekom drugom bendu?
– Svirao sam sam za sebe.
Heller se vraća na scenu 21 godinu nakon raspada. Na povratničkom koncertu u publici se mogla primetiti ekipa od 15 do 50 godina. Čija je bila ideja da se opet okupite, i kakvi su ti utisci sa povratničkog koncerta?
– Ideja je bila moja, pozvao sam ekipu i svi su prihvatili. Utisci su pozitivni, imamo publiku i energiju da radimo dalje.
Predstavljene su dve nove numere, „Pobuna“ i „Lobotomija“. Da li je to najava da uskoro možemo očekivati novi album?
– Tu je i treća nova pesma, „Nevesta“. Uradićemo novi album, ali ne znam kad, mnoge stvari ne zavise od nas: novac, promocija, koncerti… U suštini, bez koncerata ne možemo da radimo album, jer čemu onda sve to?
Koji ti je omiljeni bend i album?
– Judas Priest – British Steel.
U Srbiji postoji dosta metal bendova, da li ti se neki od njih dopada?
– Ne.
Sta naprica covek, pa samo ja sam svirao sa 10 bendova, metalaca uvek bilo, sto bendova sto slusalaca. Nismo bili na naslovnim stranama, ali to nismo ni zeleli. Nije da nam je neko branio.
Ne znam, možda je Attila pod utiskom neke beogradsko-sarajevske priče
gde se furao balkansko-seljački rock (svaka čast izuzecima) i new wave
od neke 1983.god. Trebao je malo da zaviri po provinciji, unutrašnjosti,
po jugu pa bi video da je Heller bio odmah primećen i prihvaćen ali
mediji od onog članka u Džuboksu iz 1981. gde je heavy metal ispljuvan i
gde mu je predvidjena propast (što je odredilo stav masa prema HM
muzici naročito onih koji nisu čuli ni jedan HM bend ali su jel te po
inerciji pljuvali, čemu su upravo doprinosili post-hippy puma patika
metalci na tigar acidu). Da se heavy metal slušao po malo to apsolutno
nije tačno, proporcionalno više nego danas i bilo je to jako iskreno i
ne pozerski i kad danas odgledam jedan stari Poperinge…nikakva
razlika. Jedan Englez se zaprepastio kada je u jednom seljoberskom
Prokuplju (nisu to njegove reči) 1985. video ogromnu masu metalaca sa
Ratt, Motley Crue, W.A.S.P. itd. majicama ili kako ih danas zovemo T
shirts na ulici jer su ljudi bili izuzetno informisani, da ne govorim o
Narodnom pozorištu u Nišu gde se okupljala gomila čupavoglavih (ja se
lično ne sećam da sam iiiikad imao problem zbog duge kose, valjda jer
nisam duvao lepak). Ta npr. Loudness ili Mercyful Fate kasete su
kružile, ko je imao koga po Holandiji ili Francuskoj sharovao je ploče
ili Enfer magazine. Potpuno su ovi prostori bili u toku sa svetskim
zbivanjima zahvaljujući Jadranki Janković i Vladi Jetu, Branislavu
Rašiću, Heavy Metal explosiveu i lokalnim radio stanicama, više audio
kasetama manje pločama, na kašičicu ali sve se znalo, speed metal je
instant postao popularan nakon pljuvačine u Rock-u iako su se tu našli
čak i SYE koji su bili falsh od grupe. Da zanemarimo Tygers of Pan Tang
ili Leppard, Maiden, Saxon, Priest, Scorpions itd. koji su bili izdavani
ovde, pa sa tim se počinjalo (prvi album ako ne računamo Jagode,
Warriors (!), Pomaranču, Gordi i Rok Mašinu koji sam slušao bio je Ace
of Spades od Motorheada 1984 a Van Halen CAWF smo ja i drug maznuli od
lika kome je tata nabavljao ploče iz Holandije, to je jedino što sam
maznuo u životu i jako mi je drago, liku je i danas smešno, a tek Bark
at the Moon kad su mi pustili rodjaci iz Beograda…pao sam), a onda se
istraživalo po Accept, Metallica, Manowar…Maxine Petrucci iz Madam X
mi nije verovala da se o njima pisalo ovde kao o nekoj atrakciji dok su
tamo sastavljali kraj sa krajem :O 1985. Govorim o čitavom YU prostoru.
Ono što je tačno je da nije bilo zainteresovanih promotera, da su se
jedva Maiden i Girlschool mogli odgledati, ljudi su ovde bili gladni
heavy metala, vredelo je headbangovati na svakom koncertu Kerbera. Pa
moj profesor se zaprepastio kad smo nas nekoliko iz odeljenja pisali o
omiljenoj muzici gde sam ja opisao W.A.S.P., shocking. a ostali o
Maidenima dok su djevojč’ce pisale o Duran Duran, Culture Club, Kaja Goo
Goo na koje su padale ne znajući da njihovi ljubimci… (s ove tačke
gledišta vrrrrrlo pozitivno jer gledam moji učenici više vole Seja
Kalača i Stoju – bez uvrede, Kate Perry mi nekako dodje kao “uuuu, baš
ima ukus“). Dakle, Heller…pioniri speed metala u Jugoslaviji, tačka,
znalo se i navijalo za njih (!) m/ Iskreno nisu ih baš svi metalheadi
gotivili jer jel te ni Exodus nije bio mainstream.Izvinjavam se ako sam
nekog uvredio, nije mi bila namera. I ja mogu da kukam što niko nije
primetio demo grupe Antiprohibition koji je speed metal do daske, a ja
odsvirao gitare, bubnjar otpevao, pakleni trio klinaca, neke 1989. a
biju double beat sto na sat, pa šta? A tek niški Stentor, boga ubiiše na
jednoj svirci 1988.
Brate, svaka cast na kometaru. Odlicna vremeplov masina, tako je trebao i gospodin iz Hellera, da malo vise podeli sa mladjim metal narastajima detalje iz tih vremena, ali eto, coveku se ocito nije dalo…
Ne znam, možda je Attila pod utiskom neke beogradsko-sarajevske priče gde se furao balkansko-seljački rock (svaka čast izuzecima) i new wave od neke 1983.god. Trebao je malo da zaviri po provinciji, unutrašnjosti, po jugu pa bi video da je Heller bio odmah primećen i prihvaćen ali mediji od onog članka u Džuboksu iz 1981. gde je heavy metal ispljuvan i gde mu je predvidjena propast (što je odredilo stav masa prema HM muzici naročito onih koji nisu čuli ni jedan HM bend ali su jel te po inerciji pljuvali, čemu su upravo doprinosili post-hippy puma patika metalci na tigar acidu). Da se heavy metal slušao po malo to apsolutno nije tačno, proporcionalno više nego danas i bilo je to jako iskreno i ne pozerski i kad danas odgledam jedan stari Poperinge…nikakva razlika. Jedan Englez se zaprepastio kada je u jednom seljoberskom Prokuplju (nisu to njegove reči) 1985. video ogromnu masu metalaca sa Ratt, Motley Crue, W.A.S.P. itd. majicama ili kako ih danas zovemo T shirts na ulici jer su ljudi bili izuzetno informisani, da ne govorim o Narodnom pozorištu u Nišu gde se okupljala gomila čupavoglavih (ja se lično ne sećam da sam iiiikad imao problem zbog duge kose, valjda jer nisam duvao lepak). Ta npr. Loudness ili Mercyful Fate kasete su kružile, ko je imao koga po Holandiji ili Francuskoj sharovao je ploče ili Enfer magazine. Potpuno su ovi prostori bili u toku sa svetskim zbivanjima zahvaljujući Jadranki Janković i Vladi Jetu, Branislavu Rašiću, Heavy Metal explosiveu i lokalnim radio stanicama, više audio kasetama manje pločama, na kašičicu ali sve se znalo, speed metal je instant postao popularan nakon pljuvačine u Rock-u iako su se tu našli čak i SYE koji su bili falsh od grupe. Da zanemarimo Tygers of Pan Tang ili Leppard, Maiden, Saxon, Priest, Scorpions itd. koji su bili izdavani ovde, pa sa tim se počinjalo (prvi album ako ne računamo Jagode, Warriors (!), Pomaranču, Gordi i Rok Mašinu koji sam slušao bio je Ace of Spades od Motorheada 1984 a Van Halen CAWF smo ja i drug maznuli od lika kome je tata nabavljao ploče iz Holandije, to je jedino što sam maznuo u životu i jako mi je drago, liku je i danas smešno, a tek Bark at the Moon kad su mi pustili rodjaci iz Beograda…pao sam), a onda se istraživalo po Accept, Metallica, Manowar…Maxine Petrucci iz Madam X mi nije verovala da se o njima pisalo ovde kao o nekoj atrakciji dok su tamo sastavljali kraj sa krajem :O 1985. Govorim o čitavom YU prostoru. Ono što je tačno je da nije bilo zainteresovanih promotera, da su se jedva Maiden i Girlschool mogli odgledati, ljudi su ovde bili gladni heavy metala, vredelo je headbangovati na svakom koncertu Kerbera. Pa moj profesor se zaprepastio kad smo nas nekoliko iz odeljenja pisali o omiljenoj muzici gde sam ja opisao W.A.S.P., shocking. a ostali o Maidenima dok su djevojč’ce pisale o Duran Duran, Culture Club, Kaja Goo Goo na koje su padale ne znajući da njihovi ljubimci… (s ove tačke gledišta vrrrrrlo pozitivno jer gledam moji učenici više vole Seja Kalača i Stoju – bez uvrede, Kate Perry mi nekako dodje kao “uuuu, baš ima ukus“). Dakle, Heller…pioniri speed metala u Jugoslaviji, tačka, znalo se i navijalo za njih (!) m/ Iskreno nisu ih baš svi metalheadi gotivili jer jel te ni Exodus nije bio mainstream.Izvinjavam se ako sam nekog uvredio, nije mi bila namera. I ja mogu da kukam što niko nije primetio demo grupe Antiprohibition koji je speed metal do daske, a ja odsvirao gitare, bubnjar otpevao, pakleni trio klinaca, neke 1989. a biju double beat sto na sat, pa šta? A tek niški Stentor, boga ubiiše na jednoj svirci 1988.
Sranje bend bili i ostali…
Bravo care, full respect.
Kakva energija i volja za rad!!!
Uzasna prica, ali dobro, covek ima pravo da iznese svoje stavove, nije ovo nista drugacije od polovine prepotentnih stranih egoisticnih rock i metal legendi.
Pa nije ni cudo sto su vas svi pljuvali i izbegavali kad vam je vodja benda nadmeni idiot.
Imam njihovu ploču. Kupio sam je 1989. godine tako što sam na kućni telefon zvao Atilu i on mi je poslao poštom. Ta ploča je zakon! U pravu je sve što piše. Odličan album, slušao sam ga bezbroj puta. Ova nova pesma „Pobuna“ mi se ne sviđa.