Iako se trenutno ne bavi sviranjem, Nikola je najpoznatiji kao bubnjar rumskih black metal sastava Posmrtna Liturgija i Avet, a svirao je kao i session član bend Angelgoat te u bendu Psychosis.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
– Ne znam koliko je relevantno mišljenje proćelavog čikice sa pivskim stomakom, koji već godinama ne svira aktivno i u zadnje vreme više sluša Branka Kockicu i Dragan Lakovića nego metal, ali dobro, kad ste me se već setili, neću vas ispaliti. Jako je teško sastaviti TOP3 listu domaćih metal albuma, jer mislim da imamo dosta kvalitetne muzike. TOP5 bi možda bilo malo lakše, ali samo za dlaku. Moj izbor izgleda ovako:
Introitus – …as Hordes Gather/Skies of the Unholy Departed (Butcher Sound/CCP, 1996.)
Dvoumio sam se između Stone to Flesh – Some Wounds Bleed Forever i ovoga, ali sam se ipak odlučio za Introitus. To je prvi black metal bend koji sam u životu čuo i bend koji me je uveo u black metal. Izuzetno mračna atmosfera, kakva u black metalu i treba da bude, režuće gitare, muziciranje ne baš na vrhunskom nivou (ali nikako loše, da me neko ne shvati pogrešno), ali to je baš ono što daje draž ovom albumu, jer ako moram da biram između današnjih preproduciranih i krajnje sterilnih izdanja, ovo definitivno dobija moj glas.
Bombarder – Okot iz pakla (Grom, 2016./Aphelion, 2018.) – recenzija
Šta reći, a što već nije rečeno o ovom bendu? Legende domaće thrash/speed scene. U principu sam mogao staviti bilo koji njihov album, poenta bi ostala ista, ali sam se ipak odlučio za Okot iz pakla, jer im je po mom mišljenju to najzrelije izdanje, kako muzički, tako i tekstualno. Rifovi, solaže, bubnjarske deonice (jedina zamerka na ovaj bend je ritam mašina, ali mi to ne kvari sveopšti utisak) i naravno vokal… Ovaj album ima sve.
M.A.D:Goya – Put olindrali avlijanera (Samoizdanje, 2006./Witches Brew, 2008.) – recenzija
Mislim da je ovo najpotcenjeniji domaći bend. Momci su mi prijatelji, ali to nije razlog zbog kojeg se nalaze na ovom spisku. Delio sam binu sa njima, ni sam ne znam koliko puta, znaju da naprave pravu atmosferu na koncertima i vidi se da zaista uživaju u onome što rade – sviraju i piju alkohol. O tome upravo Put olindrali avlijanera i govori. Old school gitare, precizna ritam sekcija, Blažin “pijani” duboki vokal i tekstovi o beskrajnom alkoholisanju je ono što krasi ovaj album… Ok, odoh da otvorim crnog Zaječarca. Toliko od mene.
