Ivana Momčilović je osamnaestogodišnja beogradska vokalistkinja i kompozitorka death metal benda Vicery. Iza sebe ima jedan, istoimeni EP, objavljen krajem 2016. godine, a trenutno radi na duplom albumu, sa ukupno 19 pesama, koji je u krajnjim fazama studijskog snimanja. Vicery je trenutno potpisan za rusku izdavačku kuću Narcoleptica Productions. Ivana je pored rada u bendu Vicery prisutna na sceni duže vreme kao glavni admin jedne od najvećih balkanskih Facebook metal stranica, Metalci.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
Nadimač – Nejebanježivesile (Violent Solution, 2013.) – recenzija
Nadimač je prvi domaći bend koji sam ikad slušala, a Nejebanježivesile prvi album. Pre nego što sam čula Nadimač nisam uopšte znala da naša scena ima ovako jake bendove, ali i sad posle par godina temeljnijeg upoznavanja sa svime što naša metal scena nudi, Nadimač ostaje apsolutno nedodirljiv. Razlika između Nejebanježivesile i svakog drugog albuma sa naše scene je ekvivalent razlike Metallicinog Ride the Lightning sa svakim drugim metal albumom koji je objavljen u tom periodu. Deset nivoa su iznad svih. Zvuk bez kompromisa i farbanja, produkcija na svetskom nivou, zavidne sviračke sposobnosti i ono najbitnije, pesme su stvarno PESME, oseća se iskrenost, nenadjebiv prenos energije i umetnički pečat kakav maltene nijedan bend kod nas nema. „Metod skoka na glavu“, „Smrt autoriteta“, „Koma sutra“, „Crna reka“, sve hit do hita, a meni omiljene pesme koje su ikada napisane kod nas. Ekstremna muzika je posebna vrsta umetnosti, gde nema mesta za prevaru i podvalu, ne postoje prečice i fiksiran sistem pravila. Jedno jedino pravilo je biti svoj i dati svaki atom energije od sebe, a onda još malo. Nadimač je upravo to uradio na albumu Nejebanježivesile. Sa ponosom nosim tetovažu Nadimačeve maskote klovna i nijednu svirku ne propuštam od kad sam ih prvi put videla. Nadam se da ćemo deliti binu u budućnosti.
Bombarder – Ima li života prije smrti (Metal Warning, 2010.)
Prva pesma Bombardera koju sam ikad čula je „Gubavi kralj“. Klasičan metal uvod od tridesetak sekundi i onda kao šamar uleću glavni rif i Nešov vokal. Odmah sam se naježila. Čisto zlo, tuga, mrak kakvog nema ne samo kod nas, već i u svetu. Skroz autentična atmosfera koju samo neko ko ima takvu istoriju i živote iza sebe može da stvori i ne postoji nijedan drugi način. Veoma atipičan spoj vokala i muzike su potpis Bombardera. Kasnije sam preslušala i ostatak diskografije, ali mi je ovaj album ostao poseban, a omiljene pesme su mi „Rane“ i „Gubavi kralj“. Bombarder rame uz rame može da parira bilo kom bendu u svetu, ko to dovodi u pitanje nije ih skapirao.
Kuga – Najcrnje noći (Sade, 2011.) – recenzija
Ako je Nadimač Metallica naše scene po veličini u odnosu druge bendove koji istu čine, onda je Kuga Exodus, a njihov prvi album jedno od najkultnijih metal izdanja kod nas ikad, poput albuma Bonded by Blood na Bay Area sceni. Poprilično je nesvakidašnja pojava da neki bend za 14 godina postojanja izda samo jedan album, ali da je na tom albumu svaka pesma čist hit i svako ko ga presluša, zna ga od reči do reči, napamet. Prljavo, pijano, nekontrolisano, pomalo jeftino, oličenje thrash metala. Pored navedenog Exodusovog albuma, podseća me i na Megadethov album prvenac, baš zbog tog uličarskog pristupa i celokupnog zvuka i vajba. Nemam pojma kako neki bend napravi ovakav album, ali Najcrnje noći je stvarno fenomen naše scene koji bi svako morao da posluša. Ako vas odbija jeftina produkcija, prljava svirka i previše alkohola u sistemu, možda Kuga nije za vas, ali ne znate šta propuštate.
https://www.youtube.com/watch?v=iKA0iWbhisQ
