Boško Ranković je bubnjar grupe Deca Apokalipse. Svojevremeno je svirao sa mnogim sastavima, od kojih je najpoznatiji Amon Din, bend u kojem je bio od osnivanja i sa kojim je snimio oba albuma. Tu su, zatim, i HC/metal bend Hang sa kojim je snimio takođe dva materijala, power/prog metal bend Moondive, etno bend Proja, Township Rebellion, kao i druge grupe i projekti, od pozorišnih predstava do muzičkog sastava Đurđevih Stupova (Stupovi).
– Ova raznovrsnost i svestranost su me i dovele do Dece, koja su idealni muzički spoj svega onog sto volim da slušam i sviram. Nedavno sam počeo da vodim i muzički internet radio Agi Pasta Away, što je posebno tj. potpuno novo iskustvo vezano za muziku, ali veoma zanimljivo – objašnjava Boško.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
– Vrlo je težak i nezahvalan zadatak/posao odrediti tri najbolja albuma. Prvo, zato što postoji toliko dobrih srpskih bendova i albuma koje su objavili, a drugo zato što nikad nisam voleo da se princip takmičenja i ocenjivanja primenjuje na muziku. Nakon baš dugog razmišljanja, moj odabir je vođen čisto emotivnim razlozima koji me vezuju za ova albume.
Dead Ideas – Where To? (DIDC Tapes, 1993./Silver Cross, 1995.)
Iako ovaj album nije striktno metal i svrstava se pod HC žanr, za mene kao klinca je predstavljao pravi energetski udar. Praviti i snimati ovakvu muziku početkom devedesetih je bilo pravo osveženje (ne samo za mene) i srećom nisu bili jedini. Čitava generacija tadašnjih srpskih bendova je izašla iz kalupa koji je nametan onim bljutavim užasom koji se danas naziva ’“Ex-YU Rock’“. Čvrsto, sirovo, tvrdo i žestoko i sve u svemu dobro uklopljeno, su epiteti koji mi se javljaju u mislima dok slušam Where To? i danas. Najbolje od HC-a i najbolje od metala, na istom mestu, u istom trenutku. U to vreme se potpuno uklapao u svetske standarde. Moćan album. Kasetu čuvam kao dragocenost posebnog značaja. Imao sam i tu privilegiju da delim binu sa njima, pre nekih 21, 22 godine, što je poseban kuriozitet. Šteta što Dead Ideas nisu trajali malo duže, jer su mogli izbaciti još dobre muzike. Preporučujem svima da nađu ovaj album i poslušaju, imaće šta da čuju.
Putrid Blood – Fire at Will (Samoizdanje, 2009.) – recenzija
Odličan način da se jedan bend predstavi publici i muzičkom svetu. Sa ovim bendom sam konačno dočekao da u Srbiji neko svira metal onakav kakav volim. Njihovi glavni uticaji su i moji uticaji, a počinju od Slayera, mog omiljenog i najboljeg benda svih vremena, i ako pitate i njih, verujem da će vam odgovoriti slično. Fire at Will odlikuje besprekorno sviranje svakog zamišljenog tona i ritma. Pesme su im vrhunske. Dva vokala se odlično slažu i dodaju poseban pečat kvaliteta i ovom materijalu i samom bendu. Ono što posebno volim, aranžmanima su pristupili ozbiljno i znalački; bez dobrog aranžmana nema dobre pesme, a kamoli albuma. Od početka do kraja, sve puca od adrenalina. Prosto se oseća velika glad i želja za sviranjem. Takvu energiju volim. Ako bih krenuo da izdvajam i nabrajam najbolje pesme sa ovog ostvarenja, onda bih nabrojao sve. Mnogo dobar album, za svakog ko voli brzu i žestoku muziku. I što je najbolje, od tad pa nadalje su nastavili u istom maniru. Posebnu draž celom mom, kao slušaoca, odnosu prema Putrid Blood daje činjenica da su oni mene prvo slušali i gledali uživo, onda sam ja njih slušao i gledao uživo i onda smo se upoznali i u više navrata ostvarili dobru saradnju koja je razultirala time da smo delili binu i zajedno nastupali uživo. Stevan (jedan od dvojice njihovih pevača) je gostovao Deci na jednom koncertu u Valjevu odradivši nekoliko pesama i to veoma dobro. Ne znam za druge, meni se posebno dopada to prijateljsko raspoloženje koje se javilo među nama i koje se javlja medju bendovima. Retko je i dragoceno.
Ritam Nereda – IX (One, 2005.)
Znam, znam, Ritam Nereda nisu metal bend, iako su uvek u svom zvuku imali velikih primesa metala. Ali IX je vrhunski metal album, sa sjajnim pesmama, odličnim tekstovima, teškim rifovima i ritmovima, osmišljen i aranžiran na svetskom nivou. Jednostavno nema mane. „Buldožer“, „Nikad“, „Ponos“, „Zemlja“ su pesme koje su toliko dobre da mi ni posle 10 godina nisu izgubile svežinu i snagu i uvek ih rado slušam, kao i sada dok pišem ovo. Pomenute pesme mi imaju sličan groove i vibe tj. atmosferu i karakter kao neke stvari maestralnog Bolt Throwera. Samo ubaci u plejer ovaj i BT album Those Once Loyal, pa i …For Victory, pusti shuffle i skapiraćeš o čemu pričam. Njihov naredni materijal Paralelni svet je imao sličnih karakteristika, što je dobro. Ritam Nereda su jedan od mojih omiljenih bendova uopšte, ne samo srpskih i ovo mi je svakako omiljeni album koji su izbacili. Žao mi je što uživo sviraju samo „Hiljade“ i ponekad „Nedostaješ mi“, ali verujem da će biti prilike da uživo čujem i ostale favorite. Mnogo mi je drago što traju ovoliko dugo i što ne posustaju. To je bitno za sve, za stare i nove generacije slušalaca, stare i nove bendove, sve učesnike i nosioce scene, baš za sve.
