- Žanr: Power / Progressive Metal
- Izdavač: One Records, 2004.
- Web: Alogia.org.yu
- Piše: Nebojša Lakić
Biće ovo poprilično duga recenzija… Velika buka se dizala oko izlaska ovog albuma, sa nestrpljenjem se očekivao nastavak najuspešnijeg metal albuma u istoriji srpske scene (Priče o vremenu, 2002.). I on je konačno tu, za sada u limited edition varijanti, sa bonus CD-om.
Jedno je odmah u startu jasno – ukupna slika (od dizajna omota, kutije, pa do sviračkog/pevačkog dela) benda je svetlosnim godinama konkretnija od pomenutog prvog albuma, koji u datom trenutku jeste bio čudo za sebe, i neverovatno važan, jer je u stvari pionir power/prog metala kod nas. Veoma visoki standardi su postavljeni sa ovim izdanjem – CD-ovi su zapakovani u kartonsku kutiju na kojoj je štampan omot albuma, a tu je i dodatna foto galerija, kao i nalepnica sa slikom benda. Mnogo materijala je ponuđeno na dva CD-a. Krenimo sa onim konkretnijim, a to je sam album, nazvan Priče o životu. Petnaest pesama na više od 75 minuta materijala!
Album kreće sa instrumentalom „Reditus“ i odmah su mnoge stvari jasne – pre svega, Paradox studio je postao i te kako reprezentativan studio, pa se produkcija na ovom izdanju ne može uporediti ni sa čim do sada snimljenim tamo. Vidi se da su Brankovići produkcijsko znanje umnogostručili kroz rad sa raznim bendovima u proteklom periodu (Alister, Midgard, Hetera…). Mnogo bolji zvuk bubnja, prvo je što meni upada u oči/uši. Damir je bio i ostao najbolji metal bubnjar u Srbiji, a ovde je pokazao veliki napredak, tako da ne znam šta svetski bubnjari sličnog žanra mogu odsvirati što on ne može. Gitare zvuče „milion“ puta bolje nego na prethodniku… bas gitara je za divno čudo veoma dobro producirana, i još bolje odsvirana! Na prvom albumu se ista gotovo nije ni čula, dok ovde igra bitnu ulogu. Klavijature, opet veliki pomak napred. Posebno se primeti kvalitet primenjivanja ovog instrumenta u nekoliko outroa u raznim pesmama. I vokal… Nikola je svetski otpevao ovaj album. Čovek se savršeno snalazi u žešćim pesmama, gde mu glas dobija preko potrebnu oštricu, dok balade i lakše momente opet peva bez premca. Mislim da je on uz Damira ipak zaslužio najveću pohvalu na ovom albumu.
Sama muzika je sada oštrija i čvršća, sa jednim ključnim momentom – Symphony X. Dosta stvari na ovom albumu podseća na taj bend (od omota, koji je u Twilight in Olympus fazonu, preko rifologije, iskidanih ritmova, do boja na klavijaturama). Ono što bih istakao kao najbitnije, to je da na albumu vlada jedinstvena atmosfera, čitav rad govori jednu priču, iako se stilski ovde svašta može pronaći. Od čvršćih Symphony X/Adagio pesama („Novi dan“, prvi deo „Metamorfoze“, „Egregor“, „Trgovci dušama“…), heavy/power orijentisanih („Još samo ovaj put“, „Vreme istine“, „Putnik na raskršću“, sa Filip Žmaher style početkom…), pa do baladnih („Magija“, „Lišće minulih jeseni“…) – opet je sve tako dobro uklopljeno da nista ne izbija iz zamišljene priče. Većina pesama je ekstremno zahtevna, oseti se veoma dug i naporan rad.
Da kažem još neke činjenice – ovo nije preterano originalan materijal, kad bi gledali na stranu scenu u globalu. Mnogi momenti su već viđeni (posebno onima koji su odrasli na pomenutim žanrovima, a i sam sam taj), dok kod nas ovakav i njemu slični albumi (ako ih bude u budućnosti, u šta se iskreno nadam) odrađuju odličan deo posla na obrazovanju mlađe populacije. Već sam rekao, Symphony X je ucrtao neke staze koje Alogia kvalitetno prati, ali tu je još dosta razno-raznih uticaja (pa bih primetio da refren u „Vreme istine“ zna podsetiti na Europe i „Seven Doors Hotel“, „Lišće minulih jeseni“ mnogo liči na „Lonely“ i Crimson Glory, outroi igrom slučaja mogu da podsete na pojedine Ayreon radove, „Kao snegovi“ zvuči kao nikad snimljena pesma Osvajača…). Oseti se i Malmsteen, Shadow Gallery, noviji Labyrinth, pa čak i Bon Jovi sa druge strane. Sve to zaista lepo zapakovano u jedan kvalitetan album. Sad ostaje da se nadamo da će ovaj bend dospeti u dnevne liste domaćih radio stanica, da vide ljudi da i mlađa generacija, metal orijentisana, zna šta radi, i uz to svira bolje od 90% bendova pristutnih u tim istim medijima. Neću izdvajati bolje pesme, materijal se mora slušati od početka do kraja. Na kraju, obrada Flashdance hita „What a Feeling“ zvuči kao da ju je uradio recimo Vision Divine, a kad kažemo za jedan srpski bend da zvuči bolje od svetski priznatog benda Labyrinth/Rhapsody članova, onda to zaista mnogo govori.
Bonus CD čine obrada Riblje Čorbe (meni lično najbolja pesma pomenutog sastava) – „Gde si u ovom glupom hotelu“, gde uz Nikolu čujemo i Dabu na vokalima. Verujem da će Bora & Co. biti zadovoljni. Slede dva Srđanova experimenta – „Summer Night Romance“ i „Before the Leaving“, koji su opet dobri na svoj način, i Duke Ellingtonova obrada klasika „Satin Doll“ koju je Nikola snimio na akademiji u Mađarskoj, pokazavši kako peva ne-metal pesmu. Multimedia obuhvata sve spotove koje je bend do sada snimio („Bajka“, „Iznad vremena“, „Sećanje na slike iz sna“), kao i studijski tour tokom snimanja albuma. Šta je još potrebno da bi nekoga nateralo da ovo istorijsko izdanje kupi? Za pohvalu je i omot/buklet (Srđan), progresivne skole, koji se odlično stapa sa imidžom i slikom benda.
Mnogo toga bih imao još da kažem, ali i ovo je previše. Najkvalitetniji album snimljen na srpskim prostorima postavlja veoma visoke standarde, koji će nadam se pozitivno delovati na mlađu populaciju muzičara ovog žanra, jer da bi snimili bolje od ovoga, potrebno je ekstremno mnogo vežbe. Vreme je, kažem VREME JE bilo da se i ovako nešto počne snimati kod nas, s ozbirom da kasnimo ko zna koliko godina. Mislim da je ovaj bend i više nego zreo za inostranstvo, pa im želim sve najbolje na tom putu.
Spisak pesama:
CD 1
1. Reditus
2. Novi dan
3. Trgovci dušama
4. Još samo ovaj put
5. Metamorfoza
6. Kao snegovi
7. Egregor
8. Magija
9. Putnik na raskršću
10. Lišće minulih jeseni
11. Ambis
12. Vreme istine
13. Priča o životu
14. 30072003
15. What a Feeling (bonus)
CD 2
1. Gde si u ovom glupom hotelu
2. Summer Night Romance
3. Before the Leaving
4. Satin Doll
+ multimedia
