Svaka stavka koja je vezana za ovaj EP je odrađena na visokom nivou. Osim činjenice da će publika ostati još malo uskraćena za slušanje materijala, jer u trenutku kada se lektorisanje i slanje ovog teksta završi, neće još uvek biti niti jedna od ove četiri pesme u etru, dok je lov na izdavača još uvek u toku, pa će čitaoci bar neko vreme morati isključivo da mi veruju na reč. Svaka čast momci. Skidam kapu. 

Zimski raspust je gotov, završeno je i redovno godišnje glasanje za album godine po kriterijumima publike i upravnog odbora SMP-a, ukinuti su vozovi na relaciji Beograd – Novi Sad, što je iritirajuće kada se nalaziš na pola puta između ta dva grada, sneg još uvek ima ponekog aduta u rukavu da iznenadi nadležne organe, Britanci još uvek ne znaju gde će i šta će biti na proleće, Jon Jones još uvek pada na antidoping testovima i ubedljivo pobeđuje. Dakle, manje više, bez velikih iznenađenja na makro planu.

Srećom, monotoniju razbija početak sezone recenziranja. Momci iz benda Sigma Epsilon su prvi dostavili mojoj malenkosti materijal na seciranje, što će Čika Jimmy lepo i da odradi. Da budemo jasni, reč je o projektu, koji je u međuvremenu evoluirao u bend i koji su inicijalno činili Stefan Tomić i Emil Ivošević, sada već bivši članovi Prisonera. Redovi su naknadno popunjeni sa Lukom Matkovićem, Nikolom Simonovićem i Aleksandrom Stamenković.

Pre nego što krenem dalje, prvo ću da pohvalim gospodu osnivače na strpljenju i činjenici da su mi sve što sam tražio za recenziju dostavili i još imali vremena da mi odgovaraju na dodatna pitanja u vezi izdanja, a ja umem da budem uporan, (čitaj – dosadan), pogotovo kada se zalepim za tehnikalije oko snimanja i miksa. Plusić odmah.

Sigma Epsilon

Dakle, predmet analize je EP Svi putevi vode do smrti, sastavljen od četiri pesme koje ukupno traju nešto ispod 20 minuta. Stilski, može se sa dozom rezerve reći da je reč o derivatu thrash metala. Sastav ekipe i mesto snimanja i realizacije, Citadela Studio, su mogli da ukažu odmah na to. No, pošto recenzije ne radimo na osnovu pretpostavki, već činjenica i ličnog utiska, slušanje je moralo da potvrdi ili opovrgne ovu pretpostavku. Iskreno, priznajem da sam bio malo skeptičan, jer se reč THRASH prilično eksploatiše u opisivanju domaćih bendova, a ja odveć dugo mislim da bi evoluciju domaćeg metala trebalo restartovati i DNK scene obogatiti nekim drugim uticajima. Iz mog ugla, po pitanju srpskih izdanja, ne tako ubedljiva 2018. godina je dokaz mojoj tvrdnji. I koliko god gorenavedeni Citadela Studio bio jedna od najznačajnih baza, ne samo thrasha, već metala sveobuhvatno na ovim prostorima, neka novija izdanja koja sam ispratio i koja nose žig ove, uslovno rečeno, ustanove, nisu baš bila ubedljiva (i da se razumemo, sukob interesa ne postoji, bez obzira na fakat da sam lično, kao klijent, vrlo vezan za ovaj studio. Očiju mi).

Prvi minut i svaka sumnja nestaje, jer materijal je znalački napisan. Bez ikakvog ustezanja mogu ovo da tvrdim. Mladi gospo’n Tomić u rukama ima jako, jako zanimljive rifove i sve potrebne skilove da ih spakuje u celinu. Svaka od četiri pesme je aranžirana bez propusta i moram priznati da je prisutna velika doza originalnosti imajući u vidu da se kreću u okviru thrash parametara. Tekstovi su na srpskom jeziku. Dobri. Bez primedbi. Ne mogu baš da kažem da stoprocentno osećam vajb istih, pa neću ni da idem dalje od ove konstatacije.

Svaka od četiri pesme je aranžirana bez propusta i moram priznati da je prisutna velika doza originalnosti imajući u vidu da se kreću u okviru thrash parametara

I evo nas ponovo kod tehnikalija. Miks je izvanredan. Jedan od boljih koji sam u lokalu čuo u poslednje vreme. Imamo li mi to novog igrača na polju zvuka? Nadam se da je tako. Ja zapravo i nisam bio iznenađen činjenicom da je materijal miksao sam Stefan, meni je poznata njegova svestranost i iskoristio sam recenziju kao povod da sa njim popričam o detaljima snimanja (koje neću iznositi, nema smisla daviti ljude sa detaljima, koji su uglavnom zanimljivi ograničenom krugu ljudi vezanih za rad u studiju) i moram priznati da sam na momente bio zatečen originalnim rešenjima za gitarski zvuk, gde su mi, na sopstveno iznenađenje, uglavnom sve pretpostavke o procesu snimanja, bile pogrešne. Skidam kapu. Bubnjevi  takođe dobro odsvirani, bez preterano originalnih rešenja, ali sa visokim stepenom funkcionalnosti za sam materijal. Identična stvar važi i za njihov zvuk. I za kraj ostavljam dilemu zbog koje je recenzija malo i čekala na reallizaciju. Vokal. Vokali. Emila sam kritikovao jako i njegovu rolu istakao kao jednu od lošijih stvari na debitantskom albumu Prisonera, delimično svaljujući krivicu za to na Luku Matkovića, koji je svojevremeno bio producent tog materijala. Zapravo i ne baš delimično, Matkoviću sam dodelio veći deo krivice, jer sam smatrao, a i još uvek smatram da je Emilu tada trebao drugačiji pristup. I tu dolazimo do tačke gde ću da kažem da je još uvek na momente, Citadela pristup vokalima, u nekim slučajevima neodgovarajuć. Ovo je jedan takav. Gosn. Ivošević je zabeležio veliki napredak. Tu dilema ne postoji. Iz poštovanja prema tome, poštedeću ga klizećeg starta sa dve noge u kolena, jer sve što imam da zamerim ovom delu, biće na račun produkcije vokala, nikako izvedbe. Emilov performans bez problema anulira tehničke manjkavosti u njegovom pevanju, ali izgleda da ja ne mogu nikako da se naviknem na status vokala u miksu materijala. I da se razumemo, reč je o mojoj ličnoj preferenci, a kada sve ovo zameram, to je samo zato što smatram da je tehnički aspekt sjajan, da su nijanse u pitanju i da je malo falilo da bude još ubedljiviji, te da su pesme, inače visokog kvaliteta, dobile još malo na atmosferi i ubedljivosti. Naravno, iskoristiću i priliku da kažem da će sve moje zamerke biti u budućnosti stavljene na test na jednom full-length albumu. EP izdanja uglavnom tretiram kao najavu za nešto više, a očigledno da ova ekipa može napraviti fenomenalno izdanje, pa zašto da ne očekujemo tako nešto u skorijoj budućnosti.

EP izdanja uglavnom tretiram kao najavu za nešto više, a očigledno da ova ekipa može napraviti fenomenalno izdanje, pa zašto da ne očekujemo tako nešto u skorijoj budućnosti

Zaključak bi bio sledeći: sjajno izdanje, sa malom zamerkom kojoj sam u dobroj nameri posvetio više vremena nego što bi realno trebalo. Svaka stavka koja je vezana za ovaj EP je odrađena na visokom nivou. Osim činjenice da će publika ostati još malo uskraćena za slušanje materijala, jer u trenutku kada se lektorisanje i slanje ovog teksta završi, neće još uvek biti niti jedna od ove četiri pesme u etru, dok je lov na izdavača još uvek u toku, pa će čitaoci bar neko vreme morati isključivo da mi veruju na reč. Svaka čast momci. Skidam kapu. Volim kada godina ovako krene. Ah da, da ne zaboravim. I artwork je solidan. Neka ostane na tome. Uživajte.

Sigma Epsilon – Svi putevi vode do smrti spisak pesama:

1. Kap
2. Svi putevi vode do smrti
3. Trofej
4. Zaborav

Sigma Epsilon - Svi putevi vode do smrti
Produkcija89%
Originalnost85%
Vizuelni identitet71%
Uverljivost93%
85%Finalni utisak

Komentari