Sasvim sigurno centralni događaj sušne koncertne jeseni u Beogradu (uz dužno poštovanje Pain of Salvationu) bio je dolazak američkih power thrash vedeta Iced Earth, benda koji je kultni status u našoj zemlji davno osvojio, i sad možemo slobodno da kažemo da smo (više-manje) sva veća imena power metala dostojno ugostili.
- Piše: Slobodan Trifunović
- Copyright: SMP, 2011.
- Nastupili: ICED EARTH + Fury UK
- Lokacija: SKC, Beograd
- Datum: 23.11.2011.
Legacy Promotion koji je, nažalost, sveo svoje aktivnosti na minimum u proteklom periodu, stajao je iza organizacije koncerta koji je protekao baš kako treba. Po nekoj slobodnoj proceni, u velikoj sali SKCa bilo je 600-700 duša, znači solidno popunjen prostor, a u isto vreme se moglo komotno cirkulisati okolo (bar do početka Iced Eartha).
Dužnost otvaranja cele priče pripala je grupi Fury UK, momcima za koje doslovno nisam ni čuo pre ove turneje, a za koje su mi svemoguće Metal arhive otkrile da se radi o Englezima koji sviraju tradicionalni heavy metal i imaju iza sebe par izdanja. Ništa preterano obećavajuće u perspektivi (uprkos zemlji porekla, jer je Engleska odavno ispala iz prve metal lige), a uspostavilo se da su se teorija i praksa poklopile. Mladi trojac se predstavio jednom veoma ravnom i formulaičnom svirkom bez ikakvih uzbuđenja, toliko da se u momentima činilo da čak ni članovima benda nije preterano zanimljivo to što rade; sa druge strane, činjenica da su imali zaista dobar zvuk je obradovala, jer se videlo da otvarači neće biti sabotirani u tom delu zbog zvezda večeri. Publika im je dala kurtoaznu podršku i omogućila im je da se osete dobrodošlo u Srbiji ali ipak nekih većih talasanja nije bilo.
Fury UK probija vreme koje obično dobija jedna anonimna predgrupa – ukupno su odsvirali skoro sat vremena – i tad se pronosi informacija da drugi najavljeni bend, White Wizzard, neće svirati. Urednik mog matičnog webzina Metal sound mi otkriva da je u intervjuu sa Stu Blockom (novi pevač Iced Earth) saznao da je im to nije strana stvar na ovoj turneji, a kad se uzme u obzir svesrdno zahvaljivanje sa bine Stua Fury UK-u za ogromnu podršku i sviranje svih koncerata na turneji kockice se polako sklapaju, no ipak sačekajmo neku zvaničnu informaciju od benda posle turneje.
Tonac, srećan rođendan!
Kuriorzitet vezan za ovu IE turneju je taj da je bend značajno menjao set listu od datuma do datuma u zavisnosti od reakcije publike, što je išlo u intervalima od 20 pesama u Atini do 14 u Bukureštu od rasponu od samo tri dana. Zato je svaki minut Iced Eartha više bio dragocen, politika SKCa ne dozvoljava drastično probijanje zacrtanih satnica preko ponoći, a već se zašlo preko 22h…
Američke legende istrčavaju na scenu sa naslovnicom najnovijeg uratka „Dystopia“ (koji im je kvalitetom karijeru vratio na pravi tok posle par ispodprosečnih radova), najveće ovacije naravno dobija kolosalni Jon Schaffer, čovek koji vodi priču benda od samog početka i svojom pojavom zaista uliva strahopoštovanje. Ipak, činjenica koja nas je najviše zanimala je kako će se Stu Block snaći u ulozi frontmena i poneti nezahvalno breme naslednika kultnog Matt Barlowa. Odmah da istaknem da je zvuk bio sjajan, naravno, onoliko koliko se to može postići u pećini SKCa; tonac kome je taj dan bio rođendan, o čemu nas je Stu informisao i izmamio čestitku, je odradio zlata vredan posao.
I pored zvuka, i sam bend zvuči vatreno i revitalizovano, novi čovek iza mikrofona je osvežio priču, što se već na prvoj pesmi istaklo – Stu reprodukuje sve što je izveo u studiju bez ikakvih problema. Čak je na paklenim vriskovima zvučao i jače, harizma na sceni i konstantno podizanje publike pokazali su da je stari lisac Jon opet napravio pravi izbor. No, koliko god da je prva pesma dobro prošla, već uvodni kadrovi „Angels Holocaust“ izazivaju pravi pakao (shodno nazivu, heh) koja je tako maestralno spojena sa „Slave to the Dark“, kao da jedna iza druge idu na albumu. Glava i vrat već tad počinju da bole od suludog ritma i trademark gitarskog roštiljanja, ali Iced Earth se očigledno ne šali i dokazuje svoj status na delu; posle kratkog osvrta na novi album sa „V“ vraćamo se u prošlost uz „Stand Alone“ koja polako počinje da otvara i mosh-pitove koji su se održavali do kraja koncerta, uz horsko pevanje, podržavanje melodija i skandiranje. Dakle, sa te strane je sve bilo baš kako dolikuje i polako se ušlo u „epskiji“ momenat koncerta sa dužim numerama – „When the Night Falls“ i „Damien“ za vreme kojih raspoloženje i dalje ne pada, a onda opet sledi osvrt na novo izdanje uz odlične „Anthem“ i „Dark City“.
U krugovima Danteovog pakla
Preko „The Hunter“ stižemo do jedinog dela koncerta gde je atmosfera blago pala – „Declaration Day“ pomalo ubija momentum, da li zbog teksta koji slabo godi prosečnom Srbinu (heh) ili čega već, ali kraj zvaničnog dela svirke sa legendarnom baladom „Watching Over Me“, koju Schaffer lično najavljuje kao posvetu pokojnom prijatelju i koristi priliku da se zahvali, izaziva do sada najveće horsko pevanje. Ali to je tek uvertira, jer Iced Earth izlazi na bis i tu leži apsolutni vrhunac koncerta, momenat kakav se retko doživljava i koji nas je sve doslovno sravnio sa zemljom… „Dante’s inferno“. I dok kucam ovo, ježim se kad se setim tih 17 minuta kultne pesme izvedene nadrealno, haos u publici dok sa scene vatra seva, rifovi režu, a Stu apsolutno blista, spuštanje kroz devet krugova pakla – sa ovim ugođajem se može meriti još izvođenje „Halloween“ – stvarno nema reči da adekvatno opišem ovo. Ali bendu još nije dosta, pa nas vraća na sam početak karijere sa „Iced Earth“, za zvanični kraj i poslednji udarac. No publici i posle svega još nije dosta, i uprkos polomljenim telima i istrošenim grlima, siloviti huk ne prestaje i očigledno impresionirani bend odlučuje da nas nagradi neplaniranom „My Own Savior“ – znači, zaista iznuđeni bis, a ne standardne fore kojima se svi služe – samo za pohvalu i duboki naklon bendu koji ceni one koji su ih doveli tu gde jesu.
Dakle kad se podvuče crta: sjajno veče. Priča o predgrupama na stranu, Iced Earth je održao neverovatnu svirku, bend je pokazao da se preporodio dolaskom novog pevača u svakom pogledu i zvuči gladnije od mnogih svojih mlađih kolega. Još uvek relevantni i moćni, i ostaje samo nada da ćemo ih videti još nekad ovde… i čuvati u sećanju posebno „Dante’s Inferno“ zanavek.
