Lagano se sabiraju utisci posle burne večeri uz jutarnju kafu, prepuno je utisaka i lako mogu odmah da kažem da će ovaj petak ostati upisan kao jedna sjajna epizoda u analima srpske koncertne scene.
- Nastupili: Possessed, Terrorizer, Nightfall, Sucidal Angels, Ater
- Lokacija: Zappa Barka, Beograd
- Datum: 05.12.2025.
- Tekst: Slobodan Trifunović
- Foto: Ana Paštrović, Igor Dešić
- Video: Igor Dešić
Naime, u petak su se u našem glavnom gradu održala dva metal koncerta. O Alestorm će već neko drugi da progovori, a ja sam odveo svoje stare kosti na grejanje na vatri zvukova davno prohujale mladosti. Pored Hellhammer festa, ovaj festival je za istoimenog organizatora bio bez sumnje najveći projekat godine koji se na sreću debelo isplatio.
Morbidfest turneja je kao jednu od stanica upisala Beograd. Nažalost, trebao je tu da bude još jedan od osnivača ekstremnog zvuka, ali Kam Lee sa svojim Massacre je otkazao zbog ličnih razloga učešće još koji mesec ranije i nađena je zamena… Šta da se radi, koga nema bez njega se može.
Za lokaciju događaja odabrana je nova Zappa Barka, splav smešten kod Nebojšine kule i za mene lično bila je ovo premijera u pomenutom prostoru. Primarna namera ovog kluba očigledno nisu ovakvi koncerti, sa sve stolovima u pozadini prostora ispred bine, no s druge strane reč je o profi mestu sa dobrom logistikom te nema nekog preteranog razloga za žaljenje. Odmah na početku treba istaći činjenicu da je uprkos jačoj ceni karte (što je i logično, treba isplatiti ovakav paket) prostor bio pun kao oko, rekao bih možda čak i rasprodat, te su svi uslovi za vrhunski šou bili tu. Jedna zanimljiva fusnota je da je u publici primećeno i dosta mladih fanova koji su izneli kompletnu 80’s modu što može samo da raduje jer je mlada krv ono što čini ovu našu scenu živom. Sve pohvale! Bendovi su takođe doneli tonu mercha što je uvek za pohvalu, od majica preko nosača zvuka, potpisanih setlista i kapa, za svačiji ukus ponešto a koliko sam video mnogi su se i obradovali ponekom uspomenom.
Prvi na sceni su čileanski Ater, koje smo već imali prilike da vidimo u Beogradu ove godine ispred Leaves’ Eyes i moram priznati da sam u frci oko ulaska i nalaženja sa dosta starih prijatelja s pola pažnje propratio njihov nastup. No mogu reći da je njihov melodičniji black death skupio lep broj fanova ispred bine te je atmosfera u startu krenula da se pristojno zagreva. O njima će se očigledno tek čuti, tako da verujem da ćemo se još sretati na domaćem terenu.
Sledeći na scenu izlaze meni prvo veoma zanimljivo ime večeri. Kultni grčki bend Nightfall bio je jedno od nastarijih imena tamošnje ekstremne scene te su čak i debi album objavili pre bendova kao Rotting Christ i Septic Flesh i bili su jedna od vedeta kultnog Holy Records. Celu karijeru predvođeni vokalom Efthimis Karadimasom, njihova trajektorija mešanja black, death i gothic sazvučja kroz dekade je bila slična navedenim vedetama, no nekako su uvek ostali u drugom planu. Ruku na srce, onim što su nudili i jesu na tom mestu u konstelaciji grčke scene. No bend i dalje izdaje solidne albume, ova turneja služi kao promocija ovogodišnjeg Children of Eve, te smo imali retku priliku da uhvatimo ovo ime na domaćem tetenu. Bend je iskoristio svoj set da prošara kroz svoje faze sa akcentom naravno na novi album što je publika sasvim lepo prihvatila, a na mene je možda i najveći utisak ostavio Fotis Benardo (možda ga znate iz Septic Flesh) koji je odista mag na bubnjarskoj bateriji – milina je bilo gledati ga iz prvog reda kako plete po ovom instrumentu. Zvuk je možda mogao biti i bolji te su se neke njihove karakteristične melodije ugušile u glasnoći, no sve u svemu veoma mi je drago da sam uspeo da nahvatam ovakav raritet.
Sledeći istrčavaju na binu zamena za Massacre, naši stari znalci Suicidal Angels, bend koji sam imao prilike da ispratim od samih početaka, jer su recimo svirali sa Rotting Christ u nikad prežaljenom SKC 2007. a u međuvremenu su izgradili respektabilnu karijeru na svetskoj sceni. Ruku na srce, nikad me nisu kupili kvalitetom, ali pre nego što izvadite svoju Pleasure to kill kopiju i stegnete je uza sebe nazivajući me pozerom reći ću da iako obožavam ovakav zvuk, ovaj bend mi zvuči krajnje generično i sa malo uzbuđenja. No koncerti su njihovo prirodno stanište jer njihova klasa brzog thrasha najbolje vozi u takvim uslovima što su i pokazali na terenu izazivajući prvu krupniju reakciju među prisutnima. Publika u prslucima, belim patikama i šiškama je bila kao svoj na svome a bend se zaista profesionalno ponaša na sceni i vlada celom pričom, te se vidi da je znatna kilometraža iza njih. Mislim da niko ko ih voli nije imao razloga da ostane razočaran posle ovog nastupa.
E sad dolazi vreme kad se cela priča maksimalno zakuvava, jer na scenu stupa ime za koje smo teško mislili da ćemo ih ikad videti igde. Legendarni Terrorizer koji je 1989. objavio jedan od najboljih grind albuma svih vremena World Downfall i otišao u legendu, sa sporadičnim vraćanjima tu i tamo, doživeo je ko zna koju inkarnaciju i krenuo da turira u poslednje dve godine. Nemam ni vremena ni snage da ulazim u trvenja kroz koja su prolazili David Vincent i Pete Sandoval u poslednje vreme no na sreću obojica su na sceni, te imamo prilike da ispred sebe gledamo dvojicu koji su bukvalno utemeljili ekstremni zvuk svojim radom. Za ovu priliku pojačanje na gitari je Richie Brown koji je dvojac povukao iz I am Morbid i Brian Werner na vokalu, jedna poprilično luda persona kontroverznih shvatanja no na sceni je jasno i glsno dokazao zašto je to tako.
Kao što sam apostrofirao, World Downfall je kruna karijere Terrorizer, znaju to oni i sami te se odlučuju da isti izvedu u celosti a publika to dočekuje doslovno raspomamljeno. Iako je zvuk na početku škripao, posle se doveo malo u red no ipak je sve vreme bubanj prekrivao gitare – to nije smetalo mladima u vintage majicama i starcima koji su kupili album po izlasku da udruženim snagama naprave najbolju atmosferu večeri, pa stage diving i šutke doslovno nisu stajali celom dužinom trajanja svirke.
Brian sa sablasnom šminkom i mirkofonom ukrašenim skeletom vodi toliko silovito celu priču da je i samog Vincenta stavio u pozadinu. Čovek je prava definicija metal frontmena koji ne staje da luduje sa uzavrelom masom, toliko da se u jednom momemtu čak popeo na balkon i skočio u publiku koja ga je jedva zadržala. Lagan dokaz tvrdnje da je pravi metal duh a ne savršena svirka – kao što rekoh zvuk jeste mogao biti bolji, ali sam nastup i energija koju je nosio dobija najviše ocene. Gledao sam Terrorizer na festivalu ali ovakav klupski ambijent je očigledno ono što njima treba i gde se osećaju najbolje te mi je više negp drago da sam ih video u ovom okruženju gde su dali sve od sebe, a fanovi su vratili svime što su imali.
Pominjali su se u ovom tekstu mnogi legendarni likovi ekstremne scene ali za sam kraj je došlo vreme da na scenu izađe otac death metala glavom i bradom, jedan jedini Jeff Beccera i neprevaziđeni Possessed! Svi znamo priču, Seven Churches iz 1985. je prvi death metal album ikada i tektonski poremećaji koje je izazvao se dan danas ne smiruju. Jeff je uprkos nesreći koja ga je ostavila u invalidskim kolicima opet aktivan uglavnom koncertno s mlađom postavom pretežno latinosa. No ekipa se ni studijski nije obrukala, uradak iz 2019. Revelations of Oblivion je više nego dostojan Possessed legende ali ova godina označava četiri decenije od izlaska albuma koji je sve promenio i na tome je akcenat ove večeri.
Petorka kreće nastup uz „Eyes of Horror“ sa istoimenog EP-a i opet se primećuje da bubanj pokriva sve. Kako koncert teče, zvuk se namešta ali ipak ta zamerka ostaje, no opet egzaltirana reakcija fanova daje elan i ubacuje sve u pravu brzinu. Posle „Tribulation“ i „Demon“ kreće centralni deo koncerta – naime Possessed svira antologijski Seven Churches u celosti svih 10 pesama po redu. Prosto nemam komentar kako da izrazim svoju sreću tom setlistom jer mi je dotični album u ličnom topu svih vremena i neka tog nesavršenog zvuka, sve pada u vodu pred „Burning in Hell Fallen Angel“, „Pentagram“ i sličnim klasicima, a mogao sam čuti komentare od okolnih starih kajli u masi da nisam jedini kome to toliko znači.
Jeff je vidno ganut reakcijom publike, zahvaljuje se uzduž i popreko više puta, te nam kaže da smo najbolja publika na turneji – da li je to klasična muzičarska žvaka ili ne, ali na osnovu reakcija ispred bine se moglo i poverovati u to. Death metal numera označava kraj prvog dela koncerta no ekipa se vraća logično na bis uz „Graven“, „Seance“ i numeru koja je pojavljivanjem na Metal Massacre 1984 kompilaciji i sve započela za Possessed, „Swing of the Axe“. Imajući u vidu Jeffovo stanje i više nego dovoljno po meni, a takođe ne verujem da je iko ostao zakinut premijernim Possessed predstavljanjem našoj publici.
Sve u svemu, uprkos zamerkama oko zvuka, minorni minusi padaju u vodu pred prilikom da se vidi ovakva istorijska skupina na delu i sjajnom atmosferom koja je obeležila ovo dešavanje. Svakako jedno veče koje verujem da će svi pamtiti još dugo, a ostalo je još par nastupa do kraja godine pa da se zatvara poglavlje 2025 i kreće u nove pobede.
p.s. Više fotografija sa ovog elitnog događaja pogledajte na SMP Facebook i Instagram stranicama.
