Postoje koncerti koji su deo redovne ponude i postoje oni za koje se godinama veruje da se verovatno nikada neće dogoditi. Nastup Anthraxa u Beogradu svakako pripada ovoj drugoj kategoriji. Nakon više od četiri decenije postojanja benda, jedna od ključnih karika američke thrash metal scene konačno je stigla u srpsku prestonicu, a domaća publika dočekala je taj trenutak spremna da ga maksimalno iskoristi.
-
- Nastupili: Anthrax + Quasarborn, Nadimač
- Lokacija: OpenAir Corner, Luka Beograd
- Datum: 29.05.2026.
- Tekst: Darko Živković
- Foto: Igor Dešić
Iako nikada nisam spadao među najveće poklonike Anthraxa (verovatno će se među čitaocima pronaći još poneki pripadnik „Team Bush“ ekipe), činjenica je da se radi o bendu čiji značaj za metal muziku nije moguće osporiti. Upravo zato je ovaj koncert nosio određenu težinu i pre nego što je odsviran prvi ton.
Luka Beograd (Open Air Corner) pokazala se kao sjajan koncertni prostor, a sunčan dan, Dunav u pozadini i zalazak sunca koji je polako preuzimao glavnu ulogu stvorili su atmosferu koja se ne viđa često. Organizacija je funkcionisala bez većih problema – ulaz je otvoren tačno u najavljeno vreme, prilaz šankovima bio je jednostavan i efikasan, a čak su i toaleti, barem tokom većeg dela večeri, bili na više nego pristojnom nivou.
Tačnost satnice nastavila se i kada je program počeo. Zadatak zagrevanja publike pripao je lokalnom sastavu Nadimač, što se pokazalo kao odličan izbor. Njihov nastup imao je dodatnu draž upravo zbog činjenice da se odvijao po dnevnom svetlu, što je celom događaju dalo potpuno drugačiji osećaj od onoga na koji smo navikli kada su (metal) koncerti u pitanju. Zvuk je od samog starta bio sasvim zadovoljavajući, a bend je još jednom isporučio ono što od njega očekujemo: energičan crossover/thrash nastup, brz tempo i efikasno preletanje kroz dobar deo diskografije. Na repertoaru su se našle i novije pesme, a ukoliko sam dobro razumeo najave sa bine, novi album još nije snimljen, ali se njegov dolazak očekuje u skorijoj budućnosti.
Nakon nedavnog nastupa sa Cripple Bastards, bio je ovo još jedan uspešan korak za ekipu koja već godinama predstavlja jedan od najstabilnijih oslonaca domaće ekstremne scene.
Nakon njih na binu izlazi Quasarborn, bend koji već neko vreme uspešno balansira između thrash metala i progresivnijih, tehnički zahtevnijih pristupa. I dalje su to prepoznatljivi okviri žanra, ali uz dovoljno prog i tech elemenata da stvari budu zanimljive i van standardnih okvira. Sa druge strane, materijal sa novijih izdanja pokazuje i određeni zaokret ka pristupačnijem zvuku, što njihovim pesmama daje potencijal da dopru do šire publike bez ozbiljnijih kompromisa. Posebnu pažnju privukla je premijerno izvedena nova pesma „Senke“, koja već na prvo slušanje deluje kao ozbiljan kandidat za jedan od budućih koncertnih favorita benda.
A onda je konačno došao red na razlog okupljanja nekoliko hiljada ljudi tog petka uveče.
Nakon uvodnih tonova Iron Maiden klasika „The Number of the Beast“, Anthrax je nakon samo nekoliko minuta kašnjenja izašao pred publiku koja je od prvog trenutka bila maksimalno raspoložena. U masi su se mogli videti svi – od veterana koji su uz ovaj bend odrastali osamdesetih godina, preko generacija koje su ih otkrivale devedesetih i dvehiljaditih, pa sve do mlađih fanova koji su prvi put imali priliku da ih vide uživo, mada ovo realno važi za većinu posetilaca. Metalci, hardcore ekipa, punkeri i svi između, retko koji bend uspeva da okupi toliko različitih ljudi pod istim barjakom.
O brojkama nema potrebe previše govoriti, ali dovoljno je reći da publika nije izneverila očekivanja. Luka Beograd izgledala je veoma lepo popunjeno i sasvim dostojno jednog ovakvog događaja.
Sam bend je imao nešto napornije putovanje nego što je bilo planirano, pa su pojedini članovi delovali pomalo umorno. Međutim, stare su to kajle koje znaju kako se posao obavlja. Ako bih nekoga morao posebno da izdvojim, to bi bez dileme bio Joey Belladonna. Tokom čitavog nastupa bio je u konstantnom pokretu, animirao publiku, trčao, skakao i pevao sa zavidnom lakoćom. Bez obzira na godine, pokazao je kako izgleda frontmen kakvog bi poželeo gotovo svaki bend.
Ostatak ekipe takođe je bio na visini zadatka. Scott Ian je, očekivano, držao stvari pod kontrolom svojim prepoznatljivim nastupom i pokretima, dok je Charlie Benante još jednom demonstrirao zašto ga mnogi smatraju jednim od najpotcenjenijih bubnjara svoje generacije. Njegova izvedba tokom čitavog koncerta bila je praktično besprekorna. Frank Bello je takođe pokazao i svoje vokalne sposobnosti, dok je Jon Donais, najmlađi član benda pokazao i dokazao da u Anthrax taboru prosto ne može tek bilo ko da svira.
Set lista je ponudila ono što se i očekivalo od ovakve večeri – kombinaciju najvećih klasika i ponekog iznenađenja, uz dovoljno materijala da budu zadovoljeni i dugogodišnji fanovi i oni koji su bend upoznavali kroz najpoznatije pesme. Na repertoaru su se našli nezaobilazni momenti poput „Madhouse“, „Caught in a Mosh“, „Indians“, „I Am the Law“ i „Antisocial“, dok je publika imala priliku da čuje i novi singl koji najavljuje predstojeći studijski album. Ako je suditi po onome što smo čuli uživo, razloga za optimizam definitivno ima.
Na kraju smo dobili nešto više od sat i po vremena muzike (ako i toliko, zaista nestvarno brzo prošlo), što će verovatno ostati jedina ozbiljnija zamerka cele večeri. Ipak, imajući u vidu da se Anthrax trenutno nalazi na velikoj turneji sa Iron Maidenom i da je ovaj koncert praktično „uleteo“ između već postojećih obaveza, teško je reći da je bend ostao dužan publici. Naprotiv.
Ako je novi album zaista blizu, a prvi singl pokazatelj onoga što nas očekuje, nema mnogo razloga da se jedna četvrtina Big 4 ekipe ponovo ne vrati u Srbiju u narednim godinama. Ostaje samo nada da smo kao publika ostavili dovoljno dobar utisak da sledeće čekanje ne traje još 40 godina.
