Nikola Pacek-Vetnić (na mnogim mestima upisan kao N.P.V.) trenutno je aktivan u novosadskom sympho metal projektu Svarun koji postoji od 2008. godine. Po zanimanju i obrazovanju je doktor muzičke umetnosti – kompozitor, a zaposlen kao profesor strukovnih studija za muzičko-izvođačke predmete. U metalu je više od 20 godina i za to vreme je učestvovao u brojnim sastavima i projektima kao bubnjar, snimatelj, mikser, producent – Endarken, Paimonia, Khargash…
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
Sarcomman – Disobedient (Samoizdanje, 2008.)
Sarcomman, zajedno sa svojim frontmenom Draganom Logarušićem Morbidom, definitivno je nastradao od činjenice da je najaktivniji bio u vreme kada je još uvek bilo relativno komplikovano kvalitetno snimiti i izdati materijal. Od svega nekolicine diskova koji su ostali posle razlaza, a što je katastrofalno malo imajući u vidu koliko je Morbid (bio) produktivan što se tiče gitare i snimanja, najviše mi se dopao kratak EP Disobedient koji je samostalno izdat 2008. godine. Kvalitetno odsvirani bubnjevi, Morbidov gitarski rad na jednom veoma visokom nivou, vokali koji ne ostavljaju ravnodušnim, kao i miks koji ovu priču efektivno zaokružuje – zbog svega ovoga i deset godina kasnije preslušavajući ovaj materijal nalazim nešto što nisam čuo ranije.
Morbid Landscapes – Into the New Eon (Samoizdanje, 2007.) – recenzija
Godinama me već ne napušta osećaj da je srpska metal scena cvetala baš u drugoj polovini ’10ih, u vreme kada je tehnologija sa jedne strane olakšala stvaranje muzike, a sa druge još uvek nije uticala na stvaralaštvo obiljem lako dostupnih izdanja. Otkriće beogradskog sastava Morbid Landscapes na MySpaceu datira iz tog vremena. Iako je u pitanju demo izdanje te je samim tim kvalitet snimka i miksa u nekom smislu manjkav, sama ideja i njena izvedba čine da to slušanju ne smeta previše. Spor tempo koji u trenutku skače i mnogostruko zgušnjava tkivo, nemilosrdno bubnjanje i kreativne gitarske deonice su ono zbog čega se ovih 40-ak megabajta još uvek nalaze na mom hard disku.
Nihil – The Canvas of Anamnezis (Deadknife/Nothing Special, 2008.) – recenzija
Nihil je još jedan projekat koji sam pronašao na MySpaceu. Pažnju mi je više od svega privukao žanrovski potpourri koji je najizraženiji na albumu The Canvas of Anamnezis gde, pored uobičajenog (simfonijskog) black metala u vidu npr. pesme “Abolishing Empathy“, slušalac sreće i elektronske deonice, klasične instrumente (“Bieszczadzkie Klimaty 2“), ali i izvedbe klasičnih kompozicija (“Fugue in C Minor BWV 871“) koje su mogle, ruku na srce, da budu malo više razrađene od proste izvedbe originalnih partitura. Veoma je (bilo, a i dalje jeste) impresivno što je ovakav jedan album nastao u homemade produkciji i to pre 13 godina, sa odličnim kompozicionim radom, sviranjem, miksom a potom i distribucijom. Kao jedinu manu izdvojio bih donekle manjkav rad sa default presetima bubnjeva, ali to nimalo ne umanjuje kvalitet izdanja kao celine.
https://www.youtube.com/watch?v=wGLabkmuOAw
