Uz kapu dole za urađen posao i reči hvale i podrške za ekipu benda Nekropolis, ide i konstatacija da Ecce Homo mora dobiti šansu da bude preslušan bar jednom od strane svakog ko se smatra pripadnikom metal populacije
Ecce Homo je odličan album. Sjajan. Tačka. To je konačan sud i nikakva dublja analiza koja sledi i koja će neminovno otkriti i nedostatke izdanja (kako očigledne, tako i one skrivene), ne može nauditi tom zaključku.
Ako je broj uzastopnih slušanja albuma u celosti osnovni kriterijum, Ecce Homo je BULLSEYE. Sa kompozitorske strane, naravno u okviru žanra, momcima se apsolutno nema šta zameriti. Pesme su vrlo kvalitetno aranžirane i odsvirane i bez nepotrebne instrumentalne masturbacije. Učešće svakog instrumenta je vrlo dobro dozirano, tako da svi ravnopravno obavljaju svoje zadatke u sklopu operacije Ecce Homo. Rezultat je vrlo homogen materijal, gotovo bez oscilacija u kvalitetu za vreme trajanja albuma.
Magični, gotovo old school death metal vibe, element kojim je Ecce Homo prožet od početka do kraja, može da predstavlja stvar polemike, ali pošto je ova recenzija bestidno pristrasna, ta karakteristika se beleži u ovom momentu kao plus – karakteristika koja slušanje ovog albuma čini još zanimljivijim, a na momente izaziva čak i svojevrstan osećaj nostalgije. Tako posmatrajući, gitarski rad je za čistu 10-ku, a vokal upravo onakav kakav treba da bude, kako bi taj taj osećaj bio održiv.
Jedan od kolega, ime da mu ne otkrivamo, u razgovoru o Nekropolisu, upotrebio je svojevremeno izraz „Srpski Death“. U ovom momentu, iako zvuči pretenciozno, to ću i da potpišem. Da li smo u pravu, ostaje da se vidi, jer se od benda sa preko decenije staža tek sada očekuje da potvrdi klasu i narednim izdanjima i live nastupima. Takođe, otaviću prostora da se sa svim ovim konstatacijama neko i ne složi, jer, Bože moj, ovo je ipak jedan subjektivan pogled na Nekropolis i njihov učinak na ovde recenziranom albumu.
E sada, kada je kićenje završeno, prirodno je da na red dođu slabije realizovane stvari. To je pre svega tehnički/produkcijski aspekt albuma. Čak i samo za nijansu kvalitetnija produkcija bi svakako pomogla da se albumu umesto epiteta – „odličan“, dodeli – „vrhunski“. Ona, za lokalne pojmove korektna svakako jeste, ali nedvosmisleno se muči da prati kvalitet snimljenog materijala. Gitare su blago sintetičkog zvuka, bubanj je opet nešto tanji i sve ovo je rezultiralo hladnijim i sterilnijim zvukom od onog koji je (po autoru recenzije), potreban za ovaj album i što za posledicu ima blago reduciranu čvrstinu na Ecce Homo. No, nikada ne treba smetnuti sa uma da se još uvek veliki broj domaćih bendova suočava sa nedostatkom uslova i sredstava za normalno funkcionisanje, tako da polemika na ovu temu neće uspeti da naškodi sveukupnom utisku.
Uz kapu dole za urađen posao i reči hvale i podrške za ekipu benda Nekropolis, ide i konstatacija da Ecce Homo mora dobiti šansu da bude preslušan bar jednom od strane svakog ko se smatra pripadnikom metal populacije.
.
Spisak pesama:
1. Imitation
2. More Than a Killing
3. Ice & Her Eyes
4. Crimson Tears
5. Lunicide
6. Requiem
7. Ecce Homo
8. Ground Zero
9. Necropolis
