Žanr: Groove Metal
Izdavač: Samoizdanje, 2024.
Web: Facebook
Piše: Sava Karadžić

Mladi novosadski sastav Noise Gate (nastao 2021.) usisava nas u vremenski portal koji nas izbacuje na kraj 1990-ih i početke 2000-ih, epohu u kojoj su mejnstrim hard i heavy vodama samouvereno krstarili groove, alternative i nu metal. Njihov prvenac Splitting nudi nam nostalgični povratak u poslednje razdoblje u kom je energičnom gitarskom zvuku bilo dozvoljeno da bude ime na globalnom muzičkom planu. Ostaje samo pitanje koliko su u tome uspeli?

Dvojac koji nosi ovaj sastav jesu nekadašnji basista i pevač Northern Revivala: Petar Kozuvara (sada gitara) i Petar Randelj (vokal). Kada sam pre šest godina recenzirao njihovo tada aktuelno izdanje Electric Power Supply, redakcija SMP-a dobila je ne baš pohvalne (da se blago izrazim) poruke od samog Northern Revivala, što je na nas ostavilo zaista opor/otužan utisak. Koliko je ovaj dvojac bio uključen u pomenute poruke nije znano i na kraju krajeva nije značajno za Noise Gate, ali se moralo pomenuti.

Splitting nam nudi dobro osmišljenu i potom znalački izvedenu koheziju zvuka sastava kao što su Drowning Pool, Soil, rani Soulfly, Pantera i/ili Crowbar, pa ako vam ova imena zvuče iole primamljivo, album će pronaći put do vašeg gruvom zadojenog srca. Pesme koje instant upadaju u uši jesu uvodna „Doer“ i moj favorit „Flamebreather“, dok su ostale u najmanju ruku dopadljive, jer isijavaju zavodljivu zablješćujuću energiju koja podseća i na hardcore (pravac koji je i sam bio na vrhuncu u gore navedeno vreme). Kozuvara je pokazao/dokazao da ume sasvim pohvalno da barata gitarom, isporučivši nam, iz pesme u pesmu, sočan hard i heavy rif za rifom, uz znalačko ubacivanje raznolikih alternativnih bravura.

Splitting nam nudi dobro osmišljenu i potom znalački izvedenu koheziju zvuka sastava kao što su Drowning Pool, Soil, rani Soulfly, Pantera i/ili Crowbar

Album je sniman pod nadzorom Miroslava Majkića iliti Gos’n Bandara (Piknik, Horror Piknik) u njegovom Piknik studiju, što je dovelo do produkcije koja savršeno leži Noise Gateu, što će reći da stvara osećaj benda koji svira istovremeno u jednoj prostoriji i isporučuje prirodnost i ogoljenost rokenrol svirke, koja poslednjih decenija, u sveopštoj zaokupljenosti tehničkim rešenjima, biva sve zapostavljenija u studijskoj formi audio izražavanja.

Ostaje nam na kraju da na pitanje da li je muzičko putovanje kroz vreme uspelo, odgovorimo potvrdno, uz naznaku da uvek može kako bolje, tako i mnogo, mnogo gore. Splitting je prvenac koji postavlja veoma dobru i jaku armaturu za podizanje solidnog strukturnog objekta u daljem bivstvovanju Noise Gatea. Ja lično sam zadovoljan nostalgičnim putovanjem kojem sam bio podvrgnut i znam da u toj zadovoljštini neću biti usamljen.