Elsewhere Shine - The Wired

Ako ste raspoloženi za poprilično depresivan zvuk, protkan neoklasičnim ambijentalima i doom metal šmekom, sa dominantnim ženskim vokalima, proverite ovaj sastav

Žanr: Ambiental / Avantgarde / Doom Metal
Izdavač: Depressive Illusions, 2013.
Web: Facebook
Piše: Nebojša Lakić

Elsewhere Shine je „čedo“ multiinstrumentaliste i kompozitora Marka Sinadinovića iz Prokuplja. Čoveka znamo od ranije zahvaljujući ambijentalnim projektima Venefica i Postema Venefica. Kako su oba sastava već neko vreme nepostojeća, Marko je otpočeo rad na projektu Elsewhere Shine, koji je zamišljen kao projekat koji će obilovati gostujućim muzičarima iz pesme u pesmu, a koji će se kretati kroz avantgarde i doom metal, te neoclassical ambiental pravac, sa naglašenim emotivnim tekstovima i istom takvom atmosferom.

The Wired je prvi zvanični EP Elsewhere Shinea, a pored Marka, koji je odsvirao klavijature, klavir, „fretless“ bas i akustičnu gitaru, u stvaranju istog učestvovali su i gitarista i basista Bojan Vukoman, te pevači Bojana Panovska i Miodrag Fodora. Priču su kompletirali i bubnjar Željko Stanisavljević, klavijaturista Petar Milutinović, pevač Dušan Pešić te Andy Koski-Semmens (naracije, growl vokali).

Na snimku se nalaze tri pesme, od kojih prve dve, „Swan Nebula“ i „Sepia“ prelaze devet minuta trajanja, dok je zaključna „Golden Woods of Ypres“ sa svojih dve i po minute omaž nastradalom frontmenu sastava Woods of Ypres, Davidu Goldu.

Generalno gledano, Elsewhere Shine ima smisla i dobro je osmišljen projekat. Gostujući muzičari lepo su upotpunili priču, mada, prema ličnom mišljenju, za konkretniji utisak ipak je potrebno izdvojiti nešto više novca i uputiti se u koliko toliko profesionalni(ji) studio. Situacija nije toliko kritična, svi instrumenti se dobro čuju, kao i vokali, već se ne mogu oteti utisku da bi sve bilo znatno bolje da nema tog osećaja kućnog snimka, posebno kada je reč o bubnju i gitarama. Ovo je posebno važno, jer nisam siguran da će Elsewhere Shine u skorije vreme da nastupa uživo, tako da je audio snimak sve što imamo u ovom trenutku i o čemu možemo da govorimo. A dobro je poznato da su vremena takva da metal bendova ima kao gljiva posle kiše, i da će prosečan konzument veoma lako da preskoči onaj koji ga ne uhvati „na prvu“, a to u mnogome zavisi od produkcije, odnosno onoga što izlazi sa zvučnika. Šteta, jer ove dve devetominutne kompozicije nude zaista dosta toga i zahvalne su za duže istraživanje…

Kako bilo, ako ste raspoloženi za poprilično depresivan zvuk, protkan neoklasičnim ambijentalima i klasičnim doom metal šmekom, sa dominantnim ženskim vokalima, proverite ovaj sastav. Svakako da u ovom trenutku nemamo ništa slično na domaćoj sceni, a ostaje da se nadamo da će do snimanja full albuma i produkcija doći na svoje.