(FOTO, VIDEO) Vatreni ponedeljak: I am Morbid protresao Novi Sad

SMP
Koncerti

Kada sam svojevremeno učila cake o pisanju, jedna rečenica mog urednika mi se urezala u glavu – a to je da nikako ne počinjem tekst pitanjem. Ali recimo da ću ovo da pozicioniram negde blizu početka, taman tako da mi se nema šta zameriti, osim ako se cepidlači. Nego, ono što mi se vrzma po glavi od juče je – šta je to što bi mogli raditi ponedeljkom uveče, da nam odagna utisak da je počela radna nedelja? Da li je to nešto dovoljno da zaboravimo koliko mrzimo ponedeljke? Komotno mogu da tvrdim, a da sam sigurna da se i svi ostali posetioci tako osećaju, da nas je sinoćna svirka pregazila, samlela i ispljunula kao nove ljude, umorne, ali srećne i bogatije za jedno vanserijsko iskustvo.

Prvo da istaknem da je satnica bila tačna u minut, što kao neko ko putuje na svaki koncert, izuzetno cenim. Takođe, ovo je bila jedna od prilika kada je headliner ispred sebe imao žanrovski sličan, a opet pomalo različit bend. Italijanski Embryo, koji se predstavlja (a tako i zvuči) kao death metalcore bend nije možda bio najubedljiviji na svetu, ali vala, nije ni razočarao. Naravno, sve pada u senku nakon što se čuo prvi rif ekipe I Am Morbid, ali recimo da su savim pristojno zagrejali publiku koja se polako okupljala u toku njihove svirke.

Embryo je završio svoj natup uz pristojnu gužvu ispred pita, a masa je nastavila da ulazi i popunjava Fabriku, u iščekivanju old school death metal veterana. Da li je ono što je na binu izašlo pravi Morbid Angel, neki nusprodukt ili samo kopija je postala stvar zaborava onog momenta kada je četvorka nakon introa iskoračila na binu. Pete Sandoval i David Vincent, praćeni nešto mlađim gitaristima Bill Hudsonom (Circle II Circle, Jon Oliva’s Pain) i Richie Brownom (ex-Trivium) su počeli svoju svirku beskompromisno i direkt u glavu. Baš onako kako treba. U svirci koja nas je udarala rifovima u sve organe istovremeno su se smenjivali mahom hitovi sa albuma Covenant, jer je ova turneja i obeležila tridesetogodišnjicu izlaska ovog albuma. Imali smo prilike da čujemo i pesme sa albuma Altars of Madness, Domination i Blessed Are the Sick. Imali smo prilike da uživamo i u solo nastupu gitarista, ali i da budemo iznenađeni neposrednim šarmom frontmena Davida Vincenta koji je često između pesama komunicirao sa publikom. Dave je u nekom momentu, u drugoj polovini koncerta zamolio prisutne da se okanu snimanja telefonom, i da prosto uživaju u svirci onako kako treba – old school, uz energiju i povremeni crowdsurfing.

Što se publike tiče, reakcije na ovako ubitačnu svirku nije izostalo, tako da se razmena energije između benda i fanova osećala u svakom uglu Fabrike. Poseta je bila zadovoljavajuća, a isto tako i vrlo šarena. Naime, iako je većina nas očekivala da vidi isklučivo starije fanove death metala, u publici, a posebno napred na ogradi, je primetan broj mlađarije, što dečaka, što devojčica – i lično mislim da je to prelepo. Bend se potrudio da ekipa blizu bine ponese kući i dostojne suvenire, tako da su podelili set liste, trzalice, a Pete im je za kraj podario i svoje palice, na opštu radost srećnika. Ko kaže da se metalcima ne može udovoljiti?

Elem, za kraj – ja možda nisam bila prisutna kada su nas Morbid Angel posetili prvi i drugi put, ali I Am Morbid ću sigurno jako dugo pamtiti kao jednu od najubedljivijih svirki koje sam gledala. Ostaje nam samo svima da se nadamo da im za sledeću posetu neće trebati još petnaest godina. Iako se Dave drži kao zmaj, a bliži se šezdesetoj, bilo bi dobro da nam se sledeći susret bliži tu negde, iza ćoška.

Komentari