Andrija Đokić (Nejač, Lunarite) za SMP: Dobro delo će kad-tad naći svoju publiku

Andrija Đokić, beogradski muzičar koji stoji iza projekata Nejač i Lunarite, svojim radom pokazuje da domaća scena ima itekako šta da ponudi van žanrovskih okvira. U ekskluzivnom razgovoru za SMP govori o svom muzičkom putu, balansiranju između pop senzibiliteta i metal energije, kao i o izazovima stvaranja i samostalne promocije.

• Pitanja: Nebojša Lakić
• Odgovori: Andrija Đokić
• Web: Instagram

SMP: Pozdrav Andrija! Za početak, poželeo bih ti dobrodošlicu na stranice SMP-a. Ovo će biti premijerno predstavljanje tvog lika i dela, s obzirom da, uprkos aktivnostima u raznim projektima, do sada nismo bili u prilici da sve to predstavimo na portalu. Od kada si aktivan na domaćoj sceni, odnosno kada si se zainteresovao za muziku i realizovao prve snimke?

Andrija Đokić: Pre svega moram da se zahvalim na pozivu i prilici da dam intervju za blog koji pratim skoro čitavih 10 godina. Relativno rano sam krenuo da sviram gitaru, ali pisanjem i snimanjem muzike se bavim tek od 2017., mislim. Krajem te godine krećem da učim snimanje/produkciju, a par meseci kasnije na BandCampu izbacujem prvi black metal demo koji je kupila samo jedna osoba. Odatle sa (sad ugašenim) prog/slam projektom izbacujem prvi EP, i nekoliko meseci kasnije prvi album koji dobija iznenađujuće solidne recenzije na nekoliko blogova, koje su me motivisale da se dalje bavim muzikom. Posle nekoliko neuspelih projekata, 2020. osnivam meloblack bend Kannustaa, sa kojim iste godine izbacujem debitantski album. Paralelno sa Kannustaa-om izlazi prvi Lunarite singl. Nejač zvanično postoji od 2023., iako sam već krajem prethodne godine imao snimljen i spreman ceo prvi EP.

Veoma si talentovan muzičar na raznim poljima – sviraš gitaru, pevaš, komponuješ, produciraš, dizajniraš omote… Da li si samouk i prirodni talenat, ili imaš neku vrstu stručnog obrazovanja iza sebe?

– Na muzičkom planu sam, ako izuzmemo to što me je otac pre 20 godina naučio osnovne akorde, potpuno samouk; svo znanje sam stekao učeći pesme na sluh, a teoriju preko interneta. Vredi napomenuti da je verovatno sličan put imalo dosta muzičara ove generacije, gde mislim da je obilje i dostupnost informacija na internetu dovela do toga da na našoj sceni, a i šire, čujemo pregršt jedinstvenih glasova i ideja koje možda ne bismo čuli pre nekih tridesetak godina. Što se stručnog obrazovanja tiče, diplomirao sam filmsku režiju, i to aktivno koristim za spotove Nejači, uzevši da je vizuelno-narativni aspekt samog projekta neizostavan deo njegovog identiteta.

Paralelno si aktivan sa sastavom Nejač, te solo projektom Lunarite. Počećemo sa bendom – kada ste osnovani, i da li postoji neka posebna priča iza naziva benda?

– Do Nejači je došlo prilično spontano; krenuo sam da učim da pevam za drugi (neobjavljeni) Kannustaa album, i hteo sam da vidim da li sam sa čistim vokalima došao do nivoa gde bih mogao da radim nešto pristupačnije, uzevši da sam do tada radio isključivo grube vokale – prevashodno u black metal i slam maniru. U svom tom, nazovimo ga opipavanju ili testiranju, sam napisao i snimio „Vrati Me“, koja je nekako bila proof-of-concept pesma za ceo projekat. Nakon što ju je dovoljno poznanika čulo, i nakon što je odziv bio prilično pozitivan, samo sam nastavio dalje da pišem/snimam, i kroz par meseci, završio prvi EP, Tegoba.

Za ime projekta sam hteo neki srpski arhaizam koji bi istovremeno dočarao melanholiju muzike, ali i zvučao dovoljno upečatljivo; ono što mi se svidelo u vezi ove reči je što etimološki dolazi od ne-jak, i ta implikacija slabosti i ranjivosti se vrlo lepo uklopila u celu viziju.

Ko je sve u postavi benda, pored tebe?

– Budući da sam sa Nejači rešio da radim i spotove, kada su se stvorili uslovi za to, splet potpuno slučajnih okolnosti me je povezao sa Ivanom Ljubičićem (Stain), a zatim i Dejanom Bogdanovićem i Stefanom Stančićem (SINK), te sam ih pozvao da se pojave u spotovima, jer sam mislio da je prijemčivije da se projekat vizuelno predstavi kao ceo bend, nego kao solo priča. Svakako, ovo je postavka koja će svirati uživo kada projekat bude došao do tog poglavlja.

Žanrovski, Nejač nije jednostavno definisati, a primetio sam da koristite opis „pop rock“. Da li je to bio svojevrstan kompromis da se ne ulazi u detalje, s obzirom da bi u vašem slučaju to „rock“ pre bilo djent/prog, pa i metalcore?

– Odluka da se Nejač predstavi kao „pop rock“ dolazi od toga što sam na samom početku planirao kao formulu: pevljivi refreni uz gitarski nošene strofe. Kroz pisanje sam spontano krenuo da naginjem ka djent/metalcore senzibilitetu, sa povremenim deathcore momentima kao u „Hladnim Noćima“, i skorije u „Hajde Da Plešemo“. Najpreciznije bi verovatno bilo Nejač klasifikovati kao neki alt-metal ili prog-metalcore, ali Nejač retko zađe dovoljno duboko u te žanrove da bi mogla da se tako definiše. Samim tim sam mislio da „pop rock“ potencijalno najbolje oslikava nameru i senzibilitet muzike, a istovremeno izostavlja nomenklaturu kojom ne želim da teretim publiku.

Smatraš li da ova kombinacija žanrova može da prođe kod nas? Deluje veoma izazovno pomiriti te dve krajnosti – na momente ste previše metal za prosečnu pop/rock populaciju, a opet, nedovoljno metal za metalce…

– Svakako je, iz komercijalne tačke gledišta, prilično nezgodno spajati žanrove koji ovako teško idu jedan uz drugi! Slažem se da Nejač u izvesnoj meri nije ni dovoljno pristupačna, ni dovoljno teška, ali je to istovremeno i vrlina; mislim da ovakva dihotomija može nekom potencijalnom slušaocu koji ne ide dalje od popa i rocka otvoriti ceo horizont teže/agresivnije muzike, i obrnuto. Iskreno, ne znam koliki je komercijalni potencijal ovakvog pristupa; u skorije vreme je Sleep Token uspeo da kroz slično mešanje žanrova dopre do šire/mejnstrim publike, ali iako je njihova muzika formalno drugačija od onoga što Nejač radi, svakako možemo reći da su ustanovili izvestan presedan. Sa druge strane, Nejač je od početka projekat koji je namenjen za naše prostore, gde je verovatnoća da se dopre do šire publike statistički manja.

Ipak, definišuća osobina Nejači je to što je muzika izrazito narativna, i to u velikoj meri diktira žanrove kroz koje će se kretati – „Hajde Da Plešemo“ i njen remiks/reimagining „Oni Neće Znati Za Nas“ su pesme koje bez igranja sa žanrom ne bi mogle da ispripovedaju priče koje njihovi stihovi nose. Zbog toga bih definitivno rekao da mi svrstavanje u neki žanr/podžanr nije toliko bitno, koliko želim da muzika konceptualno i formalno koegzistira sa stihovima i osećanjima koje treba da dočara, makar je to činilo manje pristupačnom.

Da li je pop zvuk u vašoj muzici svesna odluka za nekakav konkretniji komercijalniji proboj? I da li misliš da je tako nešto uopšte moguće na našim prostorima?

– Definitivno – inicijalno sam želeo da Nejač ide u potpuno komercijalnom pravcu, na tragu Linkin Parka i sličnih bendova koji su našli uspeh i u pop i u rock vodama. Ranije sam pisao dosta komplikovaniju i strukturalno nepravilniju muziku, pa sam kroz ovo iskustvo shvatio da je za pop potrebno dosta veštine i umeća, što je sasvim organski dovelo do toga sada generalno slušam mnogo više „komercijalne“ muzike.

Proboj je kao koncept kompleksna tema, pogotovo kada pričamo o našim prostorima; čak i bendovi koji su to na svetskoj sceni uspeli imaju prilično mali broj slušalaca kada se uporede sa uspešnijim pop izvođačima. U tom smislu mislim da je sam termin „probijanja“ vrlo nedefinisan, uzevši da je, kao što sam već rekao, publika kod nas mnogo manja. U svakom slučaju smatram da u muzici, a na širem planu i u umetnosti, prioritet treba da budu iskrenost i autentičnost; dobro delo će kad-tad naći svoju publiku.

Aktuelni ste sa singlom „Hajde da plešemo“, kojeg prati efektan video spot. I u prošlosti ste snimili nekoliko vrlo dobrih spotova, ali nažalost, broj pregleda na YouTubeu nije naročito visok, uprkos očiglednom kvalitetu koji demonstrirate na svim poljima. Kako gledaš na te stvari – bavite li se marketingom, i koje kanale koristite za promotivne aktivnosti?

– Reklamiranje i promocija su svakako nezgodna tema, pogotovo kada je u pitanju autorska muzika; sa Nejači sam se definitivno suočio sa tim, uzevši da se sam bavim pisanjem/snimanjem muzike, a zatim i finansiranjem i realizacijom spotova. Društveni mediji su na primer odlična alatka preko koje se može doći do velikog broja ljudi, ali sa sobom donose i teret povlađivanja algoritmu i potrebe da se konstatno izbacuje neka vrsta sadržaja poput reelova na instagramu, i raznoraznog „contenta“ za ostale platforme. Na određen način, na promociju muzike je možda i potrebno uložiti više truda i resursa nego na samo stvaranje da bi se došlo do nekih ozbiljnijih brojki. Ivan i ja radimo trenutno na tome da pokrenemo par reklamnih kampanja, pa ćemo videti kako će to uroditi plodom, ali i dalje mi je glavni fokus na tome da na muziku i spotove uložim najviše vremena i finansija, jer smatram da je kvalitet bitniji od dobre promocije.

Da li je neki koncert u planu, odnosno svirate li uopšte uživo?

– Do sada nije bilo nikakvih svirki iz nekoliko razloga; čak i posle „Tegobe“ nisam mislio da Nejač ima dovoljno materijala za set koji bi imalo smisla svirati. Dalje od toga sam samo napravio kompromis gde su mi na prvom mestu, kao što sam već spomenuo, ulaganje svih resursa i svog vremena u stvaranje i produkciju muzike, spotova, dodatnog sadržaja, itd. Imam planove za ulazak u „live“ priču, ali više u kontekstu izvođenja celog albuma/EP-a (koje bih snimio kao koncertni film), nego nekog redovnog sviranja. Naravno, potpuno sam otvoren i po pitanju tako nečega, samo mislim da to ipak treba da dođe kao posledica slušanosti i uspeha benda/brenda.

Kakvi su dalji planovi sa bendom – držite li se koncepta singlova, ili će i album da usledi u budućnosti?

– Ovo je najveći kompromis koji sam morao da napravim sa Nejači; trenutnu diskografiju projekta čine dva EPa i album, ali zvanično je objavljeno manje od jedne polovine svog snimljenog materijala. Rešio sam da pesme izbacujem kao singlove zato što je današnje tržište (a sa njim i publika) mnogo više orijentisano ka singl/spot paketu, gde je ritual slušanja albuma od početka do kraja nešto što polako izumire. Uzevši da je svaka pesma neizostavni deo jedne veće celine, ne želim da se takav materijal izgubi kao B-Side albuma, već želim da ga propratim celokupnim spot/promocija tretmanom.

Konteksta radi, „Hajde Da Plešemo“, koja je izašla pre par nedelja, je snimljena pre skoro dve godine, a treća je pesma na EP-u koji otvara „Sami“, za koju je spot objavljen godinu dana ranije. Sa prvim EP-om sam požurio da bih mogao da uhvatim korak sa svežijim materijalom, ali logistika produkcije i finansiranja svog sadržaja je ipak poveći poduhvat za samo jednu osobu.

U svakom slučaju, debi album je već neko vreme gotov, i stiže početkom sledeće godine.

OK, da pređemo na Lunarite. Ovde je situacija već jasnija što se tiče žanrovskih nedoumica. U pitanju je svirački poprilično zahtevan instrumentalni metal projekat u kojem sve poslove obavljaš samostalno. Da li ti više odgovaraju solo vode gde imaš punu kontrolu nad kompletnim procesom, ili je rad u bendu nešto što te više ispunjava?

– Najveća razlika između Lunarite-a i Nejači je što se sa prvim projektom ne obuzdavam na instrumentalnom planu, pa dopuštam sebi da preterujem u tome koliko ću da zakomplikujem gitarske deonice i aranžmane, dok se sa Nejači trudim da malo pojednostavim sve, jer ciljam ka malo široj publici. U oba projekta u celosti pišem i snimam svu muziku, tako da nema neke fundamentalne razlke u samom procesu stvaranja.

Za Lunarite (trenutno) ne snimam spotove, pa mi to u velikoj meri olakšava objavljivanje muzike, ali uzevši da je ona svirački i kompoziciono zahtevna, u proseku mi treba više vremena da sa njim završim pesmu, nego sa Nejači.

Sa Lunarite primenjuješ sličan koncept kao i sa Nejač – većinom su to singlovi i EP izdanja. Možemo li da očekujemo album uskoro, eventualno punu postavu i koncerte?

– Sa Lunarite-om već imam debitantski album Distance, koji sam objavio 2021., dok su svi singlovi koji su izašli od februara ove godine uzeti sa novog albuma! Sa ovim projektom ne planiram nikakve svirke jer, potpuno iskreno, ne znam gde bih mogao da nađem bubnjara i basistu koji bi bili raspoloženi da nauče i uvežbaju ceo set strukturno linearne i ovoliko kompleksne muzike. Ali ako ikada dođe do toga, već neko vreme imam razrađene ideje po pitanju toga kako bih na binu preveo ove aranžmane.

Imaš li uzore na današnjoj sceni, šta se trenutno najviše sluša? Sa druge strane, koji su bili prvi bendovi sa kojima si počeo muzičko putovanje?

– Metal sam krenuo da slušam tek oko 2015.; pre toga su najtvrđi bendovi za koje sam znao bili Van Halen i Dream Theater. Ceo pogled na žanr mi menja otac, koji se u nekom trenutku, potpuno nekarakteristično za njega, zalepio za Opeth. Odatle sam se relativno brzo zainteresovao za Slam kroz bendove kao Abominable Putridity i Analepsy, pa sam tek onda uronio u ostale podžanrove metala.

Najveći uzori su mi verovatno Katatonia, Be’lakor, Vildhjarta, Humanity’s Last Breath, Arcane Roots, i Unprocessed, i rekao bih da se to da i čuti u tome što pravim sa svim aktivnim projektima. Sa druge strane, od onoga što redovno slušam ima previše bendova iz svih podžanrova, tako da ću na kratko osloboditi štrebera u sebi i navesti nekoliko trenutnih favorita: Inertia, Allt, Revaira, Axty (Prog Metalcore), Save Us, Bad Omens, Lacrimas Profundere (Alt. Metal), Cerebral Incubation, Necroticgorebeast, Kraanium (Slam), Gaerea, Blut Aus Nord, Teitanblood (Black Metal), Mirar, Lune, The Dali Thundering Concept, Catsclaw (Djent), Brand of Sacrifice, Dysembodied Tyrant (Deathcore), i tako dalje.

Hvala ti na razgovoru, puno sreće u daljem radu na svim frontovima!

– Još jednom bih se zahvalio na prilici da pričam o ovim projektima, i SMP-u na tome što drži oko na sceni i širi glas o manjim izvođačima; mislim da blogovi i dalje igraju veliku ulogu u promociji, a samim time i rastu i razvoju naše scene.