Perica Štefan (Hangtime Agency) za SMP: Metalci su najvernija publika

Kada govorimo o regionalnoj metal sceni i organizaciji koncerata, teško je zaobići priču o Hangtimeu – ekipi koja je iz ljubavi prema muzici (ali i košarci), izrasla u jednu od prepoznatljivijih agencija na prostoru Hrvatske i Srbije. Iskoristili smo priliku i popričali sa Pericom, jednim od glavnih ljudi Hangtimea, o počecima, širenju na nova tržišta, te najvećim izazovima organizacije internacionalnih metal koncerata u Zagrebu i Beogradu.

• Pitanja: Nebojša Lakić
• Odgovori: Perica Štefan
• Web: Hangtimeagency.com
• Copyright: SMP, 2025.

SMP: Pozdrav Perice, dobrodošao na stranice SMP-a! S obzirom da je ovo premijerno predstavljanje agencije na našem portalu (ne i događaja koje organizujete, njih redovno pratimo), reci mi za početak kada ste počeli sa radom, odakle ideja za tako nešto i koliko je veliki Hangtime tim?

Perica Štefan: Branimir Kopecky i ja smo se znali s faksa – igrali smo zajedno basket, a koristio sam i njegovu skriptu za opštu istoriju srednjeg veka, ne sluteći da ćemo za pet godina zajedno pokrenuti klupski program Good Vibrations. Onda nam se 2015. pridružio Luka Nenad Juranić, koji je tada upravo započeo svoj program Dozvoljeni četvrtak. Hemija među nama je bila sjajna, i tako je pre 10 godina nastao Hangtime, a ime smo, kao ljubitelji košarke, dali po čuvenom „hangtimeu“ Majkla Džordana. Vremenom smo se čvrsto povezali sa porodicom Matić iz Kruševca (Aleksa, Andreja, Nikola, Snežana i Vlada), pa je tako nastao Hengtajm, ali u Beogradu. Danas nas ima oko petnaestoro koji svake nedelje rade nešto za Hangtime, a posebno mi je drago što u Beogradu postoji i naš ogranak Mladi lavovi Hengtajma, koji predvode sjajni momci – Vojin i Burek.

2025. – godina najvećih uspeha

Na polovini smo 2025. pa mi reci koliko si zadovoljan koncertima koje ste realizovali do sada – kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji?

– Mogu bez mnogo zadrške da kažem da je 2025. definitivno najbolja godina za nas i (kucam o drvo) neka tako i ostane. Bilo je baš epskih koncerata u Zagrebu koji su mi lično bili po guštu jer smo uspeli da dovedemo bendove koje sam slušao još u srednjoj školi, a Leto za Hengovanje u Beogradu je zakucalo ovih prvih sedam meseci – ono što je Static X priredio u Luci Beograd možda je i najbolji šou ikad u našoj organziaciji ili sigurno u top 3. I nekako se nadam da će Blind Guardian biti vrhunac za ovo leto.

Iako ste kao agencija bazirani u Zagrebu, u prethodnom periodu proširili ste delovanje i na Srbiju, odnosno Beograd. Koliko je bilo zahtevno pokrenuti sve od nule, i to u susednoj državi, i na kakve ste prepreke nailazili ako ih je bilo?

– Svakako da je bilo zahtevno, ali i to je krenulo iz neke poluzajebancije. Već pomenuti Matići svirali su u Boogaloou, u bekstejdžu je neko stidljivo bacio ideju – zašto Hangtime ne bi napravio koncert u Beogradu – i bi tako. Pre tačno tri godine odradili smo prvi gig u Dorćol Platzu i sad smo u Luci Beograd. Bilo je prepreka, što bi se reklo, svakakvih, ali opet, kad je volja jaka, sve se može rešiti. Najbitnije je što smo mi kao partneri na istoj talasnoj i vrednosnoj dužini i kad imaš jake temelje u tom smislu – sve se s vremenom lepo posloži. Ono što želim da naglasim ovom prilikom jeste da smo se mi među ljudima uvek osećali više nego dobrodošlo u Beogradu, a verujem da je tako bilo i našim partnerima u Zagrebu. Bez obzira šta vam mediji ili političari pričali s jedne ili druge strane.

Koje su razlike, a koje sličnosti u organizaciji i promociji koncerta internacionalnog metal benda u Zagrebu i Beogradu?

– U suštini nema nekih velikih razlika, jedino što bi bilo lakše je da je Srbija u Evropskoj uniji. Siguran sam da bi bilo više koncerata i da bi Beograd bio još atraktivnija lokacija. Mada, sedmi mesec ove godine je ubio baš. Granični prelazi, ATA karneti i slično – često se menadžerima i bukerima to jednostavno ne da raditi, a kupovna moć u obe zemlje je ipak slabija nego u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji, pa čak i Sloveniji. Više puta smo čuli da neki ni ne pomišljaju da idu istočno od Beča ili južno od Budimpešte. Te se stvari svakako menjaju polako pa s optimizmom gledamo u budućnost.

Koji su faktori koji utiču na odluku da li ćete raditi neki koncert/turneju ili ne?

– Imamo jako puno parametara po kojima odlučujemo hoćemo li nešto raditi ili ne – od javno dostupnih brojki na striming platformama do mišljenja naših prijatelja mikroinfluensera sa raznih scena. Naravno, nakon više od 700 koncerata koje smo odradili, skupilo se i neko iskustvo pa ne idemo baš grlom u jagode i pažljivo biramo rizike, da ne kažem bitke. A samo jedan momenat bih posebno istakao koji slušam već 15 godina i na koji se svi kao žale – mediji. Srbija i Hrvatska imaju baš puno muzičkih portala, blogova, podkasta, emisija, i ljudi u velikoj većini volontiraju, ali daju veliku podršku bendovima i projektim onih koji se trude. Naglasak na – trude. To znači da kad snimiš pesmu, okej je da napišeš neki pristojno pismeni tekst s par linkova i fotki, pošalješ okolo i neko će te već primetiti, pozvati, pogurati kad se ukaže prilika. Uz medijsku podršku, društvene mreže, ChatGPT i sve druge civilizacijske tekovine, možemo da se vratimo onoj staroj – više je do perspiracije nego inspiracije.

Dino Jelusić dokazao da se upornost isplati

Koliku podršku pružate domaćim bendovima, u smislu da li je moguće da ih ubacite kao specijalne goste na koncertima koje radite?

– Pružamo koliko god je moguće. Pošto smo mi u velikoj meri fokusirani na strane bendove, uglavnom se sve svodi na to da li ima slobodan slot za otvaranje, a rekao bih da u 70% slučajeva nema jer su turneje unapred formirane.

S tim u vezi, kako vidiš domaću i regionalnu scenu i bendove koji ovde rade? Poseduju li dovoljan kvalitet u poređenju sa kolegama iz metalom razvijenijih država?

– Teško pitanje. Zavisi šta koga zadovoljava. Ako pogledate veće i srednje festivale u Evropi, naši ex-YU bendovi su uglavnom malim slovima na posterima i u ranim terminima, a Dubioza Kolektiv, recimo, svuda gde se pojavi bude headliner. Nisam siguran da je to najbolja paralela, ali eto. Hrvatsku scenu bolje poznajem i možda će ovo biti nepopularno mišljenje jer vidim svakakve natpise po medijima, ali rekao bih da je pre 10 godina situacija bila znatno bolja nego danas. Ipak, projekti kao što je Superval vraćaju veru u mlađe generacije i sigurno će se tu pojaviti sjajnih metaliona. Čini mi se i da se Dino i njegov Jelusick lepo probijaju u globalnim okvirima – to je momak čije smo koncerte radili još u našim počecima, kad smo svi više brijali na black, death, thrash, metalcore, a on je tvrdoglavo forsirao taj hard & heavy fazon. I isplatilo mu se, svaka mu čast na tome, verujem da će inspirisati i druge.

Kada je reč o publici, kakva je situacija u Zagrebu trenutno? Koncerata nikad više – ima li dovoljno metalaca da ti događaji ne završe u minusu?

– Metalci su najvernija publika koja će uglavnom ispoštovati više nego bilo koja druga. Naravno, desi se pokoji koncert u minusu, ali sve je to deo službe, što bi se reklo. Ne možeš uvek da pobediš, hehehe, ali to su uvek dobre prilike da dodatno naoštrimo naše parametre koje sam ranije pominjao.

OK, jedan važan faktor za posao kojim se bavite su koncertni prostori. Kakva je tu situacija, koliko je teško bukirati klub za metal događaj?

– Za manje koncerte – skroz korektno. Sve preko 1000+ ljudi – vrlo loše. A kad dođe leto, još gore. Kako je Dom sportova u rekonstrukciji, ostala je praktično samo Šalata koja opet ima ograničen broj datuma za nesportske događaje. Nadam se da će i Grad Zagreb i država nešto preduzeti jer je sramota da milionski grad bude sveden na to. S druge strane Luka Beograd i Hangar su top. Lokacija takva da tvoj omiljeni gitarista, uz dobar zalet, bukvalno može da baci gitaru u Dunav (šala mala, nemojte probavati). Čak je i Blackie nedavno rekao – wow, šta je ovo.

Koji su vam dalji planovi sa agencijom? Ima li prostora za širenje i da li je moguće baviti se ovim poslom full time?

– Planova imamo jako puno, a samim tim i prostora za širenje. Radimo ono što volimo i radimo to full time, a to je danas veliki blagoslov i privilegija. Ništa se ne može porediti s tim kada radiš za sebe, da se ne lažemo. Sve što radiš – radiš sebi, i kad spavaš i kad se satireš od posla u smenama koje nekad traju i po 18-19 sati u komadu. Naravno, bilo je svega u poslednjih 12-13 godina, trebalo je preživeti koronu, kad smo prvi nagrabusili i poslednji se vratili u posao. Ali opet, uvek se nekako nađe način da se preživi ako ti je dovoljno stalo. I svakako me raduje što je i ova Hengtajm priča u Srbiji lepo zaživela. Novi grad, novi ljudi, slično – a opet drugačije. S puno gušta kad se sve sabere i oduzme.

Hvala ti na ovom razgovoru, ako je ostalo nešto što smo preskočili, sada je prilika…

– Ma dosta je, brate, užarila mi se tastatura, a i valjalo bi poći da se legne… Hvala ti, Nebojša, hvala SMP-u, bravo za novi dizajn i puno sreće u daljem radu!