Više od četiri decenije nakon osnivanja Tiamata, Johan Edlund i dalje je centralna figura benda koji je ostavio dubok trag na metal sceni. Uoči beogradskog koncerta 14. novembra razgovarali smo sa Johanom o kultnom albumu Wildhoney, aktuelnoj postavi, stvaranju muzike, nastupima uživo i stvarima koje mu danas više ništa ne znače.
- Pitanja: Darko Živković
- Odgovori: Johan Edlund
- Web: Facebook
SMP: Tiamat je prošao kroz prilično radikalne muzičke promene, od death i black metala do mnogo atmosferičnijeg i psihodeličnog zvuka, uz elemente gothic rocka i metala. Da li ti nedostaju ti raniji dani?
Johan Edlund: I dalje sve to nosimo u sebi. Još uvek imamo uticaje svega što smo radili od samog početka, još u davnim vremenima. Inspiracija koju smo imali tada i dalje je prisutna, samo je danas sve to pomešano.
Wildhoney se i dalje smatra jednim od najvažnijih albuma u žanru. Ti i Lars Sköld ste i danas u bendu, više od 30 godina kasnije. Da li ti izvođenje tih pesama danas pruža drugačiji osećaj nego devedesetih?
– Možda je osećaj malo drugačiji, ali pre bih rekao da nas te pesme vraćaju u to vreme. Podsete me na devedesete i sve kroz šta smo tada prošli. Sećam se kada je Lars završio snimanje bubnjeva za Wildhoney. Izašli smo da proslavimo u Dortmundu, u Nemačkoj, a ja sam bio toliko srećan zbog njega. Nisam čak ni želeo da izlazim, ali sam otišao zbog njega, jer je bio presrećan što je završio snimanje. Sećam se i gde smo Lars i ja bili kada smo čuli da se Kurt Cobain ubio.
Pretpostavljam da si voleo Nirvanu?
– O, da, naravno!
Aktuelnu postavu Tiamata čine muzičari koji su svirali u bendovima poput Opeth, Pain of Salvation, Meshuggah i Soilwork. Šta su oni doneli Tiamatu, i muzički i lično?
– Zapravo, nisu doneli toliko toga. Čast je svirati u Tiamatu. To je gotovo kao da od kralja dobiješ medalju! Šalu na stranu, naravno da su to sjajni muzičari. Mislim da mnogi žele da makar jednom sviraju u Tiamatu. Kroz bend je prošlo mnogo muzičara iz celog sveta, ne samo iz Švedske. Otvoreni smo za sve, bez obzira na granice. Dolazili su nam sjajni muzičari iz Nemačke, Norveške, Finske, Portugala, Amerike… Nije važno odakle su. Tiamat je jedan otvoren entitet. Ljudi dolaze i odlaze, a mi smo prijateljski nastrojeni. Dolazimo u miru. Slobodno nam se pridružite!
Oduvek si imao pomalo misteriozan imidž, ali tvoji tekstovi često deluju veoma lično. Da li želiš da ljudi razumeju šta se krije iza tvojih pesama ili više voliš da sami pronađu svoje značenje?
– Više volim da im neko značenje ostane negde u pozadini glave, da se možda zapitaju zašto sam uopšte napisao tu pesmu. Ali najvažnije je šta oni sami misle. Njihovo lično tumačenje mi je zapravo mnogo važnije.
Vaš poslednji studijski album, The Scarred People, objavljen je 2012. godine. Da li i dalje imaš potrebu da stvaraš novu muziku kao Tiamat, ili ti je trenutno važnije da izvodiš postojeće pesme uživo?
– Trenutno mislim da mi je draže da nastupam, ali i dalje volim da stvaram. Uh, ovo je bilo teško pitanje! Baš si me namestio.
Posle svih ovih godina, šta najviše voliš kod nastupa uživo? Da li je to kontakt sa publikom, sama muzika ili nešto sasvim drugo?
– Mislim da je najvažnije to što je bina ipak bina. Na njoj možeš da budeš gotovo kao drag queen, ili bilo šta drugo. Nije važno šta radiš na sceni, jer to je scena. Nije trotoar, zar ne? Na bini možeš da budeš gotovo šta god poželiš. Volim tu slobodu, mogućnost da uđem u takvo stanje. Naravno, niko od nas nije takav u svakodnevnom životu. Svakodnevica je tužan deo svega toga, i upravo o tome pevam u svojim pesmama. One su prilično sumorne, ponekad čak ispunjene užasom. Ali kada sam na sceni, želim da osetim da tu mogu da budem ko god poželim. Nije ni čudo što mi je Joker omiljeni film.
Tiamat je već nastupao u Srbiji, na festivalu EXIT 2008. Da li postoji neka pesma koju posebno voliš da izvodiš uživo?
– Čekaj, jesmo li svirali u Srbiji?
Da, na EXIT-u u Novom Sadu, gradu nedaleko od Beograda. Možda se sećaš jer se sam festival održava na tvrđavi iznad Dunava.
– Uh, Ne mogu ni da se setim svih mesta na kojima sam bio! Znam da sam nekoliko puta bio u Srbiji. Izbacivali su me i sa aerodroma. Bio sam nekoliko puta u Beogradu, mada, nažalost, nisam mnogo toga video. Možda sam zapravo pobrkao taj festival sa nekim drugim iz Hrvatske.
Pa, nije čudno, nekada smo bili deo iste zemlje.
– Da, znam pomalo o toj istoriji. Što se pesama tiče, volim one koje publika voli. Tada znamo da radimo svoj deo posla. Kada pesma zaživi zahvaljujući publici, to je zaista sjajno. Posebno volim da sviram „Divided“. Verovatno ćemo koncert otvoriti pesmom „In a Dream“, sa albuma Clouds. Volim i „The Sleeping Beauty“. Lepo je kada osetiš da je publika uz tebe. Na kraju, nije stvar samo u mom mišljenju, već u saradnji između mene, ostalih članova benda i publike. Kada se sve to spoji, onda je to pravi nastup.
Kada bi mogao ponovo da snimiš jedan album Tiamata, sa svim iskustvom koje danas imaš, koji bi to bio? Da li bi nešto promenio?
– Nikada se ne bih vraćao unazad. Ni najmanje. Razumem šta želiš da pitaš i verovatno bih mnogo toga promenio. Ali bilo je kako je bilo. To je vremenski zapis. Ne možeš to da menjaš. Tokom finansijske krize u Nemačkoj tridesetih godina, Adolf Hitler je samo dodavao nule na novčanice, misleći da će tako vredeti mnogo više. Ali to ne funkcioniše tako. Ne razumem kako je mogao da bude toliko jebeno glup. Ne želim da se vraćam i pokušavam nešto da promenim. Naravno da mogu da kažem da smo ovde ili onde napravili neku grešku. To je normalno, takav je život. Ali ne možeš da se vratiš unazad i pokušavaš da sve ispraviš. Ne, ne, ne. To ne radim.
Postoji li nešto što si nekada želeo da postigneš sa Tiamatom, a što ti danas više uopšte nije važno?
– Da. Pomalo me je sramota zbog toga. Pitaš me da li postoji nešto što mi više ništa ne znači? Bio sam klinac kada sam počeo, još osamdesetih. Imao sam snove, ali danas više ni sam ne znam šta su oni zapravo značili. Nemam više tu čežnju, nikakvu. Svakog jutra se probudim, skuvam kafu i ne razmišljam o tome kako želim da postanem još veća zvezda.
Dakle, nikada sebe nisi doživljavao kao zvezdu?
– Bilo je trenutaka kada jesam, naročito tokom devedesetih i oko prelaska u novi milenijum. Ali čim sam osetio da sam to zaista postao, prestalo je da mi znači. Počeo sam da razmišljam o tome da želim miran i siguran život sa svojom partnerkom. Ništa drugo mi nije bilo potrebno. Prilično brzo sam izgubio interesovanje za sve ostalo. Prošao sam kroz sve. Zaista, ako me pitaš o ekstremima, iskusio sam ih. Hapšenja zbog uništavanja hotelskih soba, previše seksa, droge i svega ostalog. Sve sam to prošao. Ja sam star čovek.
Mislim da je ovo prilično iskren i dobar način da završimo razgovor. Hvala ti na vremenu i intervjuu i vidimo se u Beogradu, Johane!
