Žestoka koncertna sezona nastavila se i u režiji naših novih prijatelja iz Devotion Bookinga, koji su posle Tateovog nastupa publici priredili još jednu poslasticu za old school orijentisane fanove. Naime, legendarni nemački Grave Digger je u sklopu nekoliko datuma po jugoistoku Evrope, na kojima obeležava 30 godina od svog verovatno najuspešnijeg albuma Tunes of War iz 1996, uvrstio i Beograd kao jednu od stanica, pa eto razloga za radost.
-
- Nastupili: Grave Digger + Crystallion, The Fifth Rider
- Lokacija: Dorćol Platz, Beograd
- Datum: 24.04.2026.
- Tekst: Slobodan Trifunović
- Foto: Igor Dešić
Vremešne, ali istrajne Švabe imali smo prilike da gledamo dva puta na ovim prostorima – 2007. u Beogradu na co-headline turneji sa Therionom i 2018. na, kako stvari nažalost stoje, pokojnom Exit festivalu. Prošlo je sasvim dovoljno vremena da ih se uželimo, a sama najava izvođenja pomenutog albuma gotovo u celosti stavila je tačku na i. Red je bio zaputiti se ka Dorćol Platzu te lepe večeri…
Za sam nastup vezan je i jedan kuriozitet. Grave Digger je unapred najavio da će svirati već od 20 časova, odmah posle prve predgrupe, jer ih je čekao let za Grčku. Na sreću, publika se dobro informisala, te je već tokom nastupa beogradskog The Fifth Rider koji je prvi izašao na binu, bila okupljena glavnica fanova.
Nažalost, gužva u saobraćaju sprečila me je da ispratim njihov set od samog početka, no mogu reći da je The Fifth Rider svoj melodični heavy/power zvuk predstavio sasvim sigurno, uprkos ozvučenju koje je bilo napanjeno do granice bola u ušima. Od njih se svakako očekuje dosta dobrog. Verujem da će biti još prilika da se ovaj bend pogleda, a ono što sam uspeo da čujem zvučalo je vrlo obećavajuće. Na osnovu singlova koje su izdali i čestih nastupa u poslednje vreme, očigledno je da bend radi ozbiljno i kreće se uzlaznom putanjom.
Klub se i dalje puni, a pred oko 300 duša, nekoliko minuta pre 20 časova, kreće dobro poznati zvuk gajdi. Četvorka na čelu sa neuništivim Chrisom Boltendahlom otvara nastup čuvenom “Scotland United”, dok je od likova iz zlatnog perioda benda na basu prisutan Jens Becker. Treba pomenuti da je pored Markus Kniepa, koji je od 2014. u bendu i u međuvremenu prešao sa klavijatura na bubnjeve, nažalost iz live postave nestao prepoznatljivi klavijaturista pod maskom. Najsvežije lice je gitarista Tobias Kersting, prisutan od 2023, što je za mene dobrodošla promena, jer nisam ni studijski ni uživo preterano mirisao njegovog prethodnika Axela Ritta.
Na svu sreću, zvuk je sada baš onakav kakav pristaje glavnom bendu – nema ni traga buci sa Fifth Ridera, a atmosfera koja je uzavrela već sa prvom numerom nastavlja se uz velike hitove “The Dark of the Sun” i “William Wallace (Braveheart)”.
Moram ovde da pomenem i jednu razočaravajuću činjenicu. Iako je najavljen Tunes of War u celini i celosti, bend skače sa “The Bruce” direktno na čuvenu baladu “Mary Queen of Scots”, preskačući “The Battle of Flodden”, koja se na albumu nalazi između te dve numere. Isti skok napravljen je i između “The Truth” i “Killing Time”, što će reći da ostadosmo i bez “Cry for Freedom”.
Naravno, sledeća pesma ne može da izostane ni sa jednog Grave Digger nastupa, te “Rebellion” donosi apsolutni vrhunac večeri i horsko pevanje refrena od strane svih prisutnih, baš kako se i očekivalo. “Caledonia Muir” i outro “Fall of the Brave” donose kraj Tunes dela nastupa, a gorak ukus zbog izostavljenih pesama bend uspeva da ispravi daljim izborom materijala.
Kao što svi znamo, album koji se slavio predstavlja deo Middle Ages trilogije – prave renesanse u karijeri Grave Diggera i po mnogima apsolutnog kvalitativnog vrhunca. Usledile su stoga i dve numere sa Knights of the Cross, kao i čak tri sa Excalibur, čemu se iskreno nisam nadao. Dobra atmosfera ispred bine nije jenjavala, na vidno zadovoljstvo prekaljenog Chrisa, koji je dodatno animirao publiku kad god je stigao.
Naslovna poema albuma iz 1999. o maču kralja Artura završava zvanični deo koncerta. Bend se povlači sa bine, no na glasne pozive publike red je za bis i povratak u rane osamdesete, gde je Chris sve ovo i započeo. “Headbanging Man”, “Witch Hunter” i, naravno, za sam kraj himna “Heavy Metal Breakdown” donose teutonsko uživanje iz slavnih godina Noise izdavačke kuće – i to je to.
Oko sat i po vremena, možda koji minut preko ako se ne varam, sasvim pošteno. I da budem brutalno iskren, sa najboljom mogućom setlistom, jer Grave Digger, uz poneki bljesak, već odavno nije bend koji je albumski preterano atraktivan, a mi te večeri dalje od 1999. nismo ni otišli.
Chris upućuje molbu publici da ne napušta klub i da ispoštuje poslednji bend večeri, nemački Crystallion, te je red da poslušamo molbu starijeg čoveka i učinimo tako. Bend je aktivan još od 2003. godine, no moram priznati da uprkos detaljnom praćenju scene nisam čuo za ovo ime sve dok nisu krenuli na turneju sa našim herojima Claymorean, koji su kvalitativno za pet dužina ispred.
Treba reći da je sasvim pristojan broj fanova ostao tokom nastupa Crystalliona, ali se ipak veći deo publike više bavio sabiranjem utisaka i ispijanjem piva nego bendom na meniju, koji je ponudio totalno isklišeiziran power metal bez ikakvih prefiksa i sufiksa, uz opet preglasan zvuk koji je morio i The Fifth Rider… koji su, ruku na srce, ponudili bolju muziku.
Sve u svemu, za treće javljanje među Srbima Grave Digger su ispunili očekivanja i pokazali da bar uživo još nisu za staro gvožđe. A ko zna, možda u njima leži još jedan dobar album. Svakako ih treba hvatati koncertno dok se može.
