Attila Heller - MMXXIII

Nije uobičajeno za nekoga ko gazi ka šestoj deceniji života da uradi ovako nešto. Toliko energije, volje i ljubavi prema muzici zaista je za primer svima

Žanr: Hard Rock/Heavy Metal
Izdavač: Samoizdanje, 2023.
Web: Facebook
Piše: Mikica Bethor Marić

Attila, veoma dobro poznato ime na regionalnoj metal sceni. Sa svojim bendom Heller snimio je prvu speed/thrash metal ploču u tadašnjoj Jugoslaviji, a takođe važi i za jednog od najžešćih “režača” na gitari na domaćoj sceni. Koliko god se propovedalo o 80-tim i 90-tim godinama kao o „zlatnom“vremenu, nažalost, u tadašnjoj državi muzičari orjentisani ka speed/thrash metalu nailazili su većinom na nerazumevanje i na zatvorena vrata. Sve se svodilo na pomoć i podršku pojedinaca.

Početak 90-tih obeležio je raspad Jugoslavije, sankcije, ratovi, hiper inflacija… tada ono što je stvoreno 80-ih i definitivno nestaje. Ko je zaboravio ili to nije doživeo da pomenem da se benzin prodavao u flašama, cigarete kupovale na komad (ovo zvuci kao da je tekst SMF-a), nije se imalo ni za hleb, a kome je realno i bilo do muzike? Nekolicina se dovijala kako je znala i umela. Ako bi gitaristi pukla žica, u većini slučajeva značilo bi da bend prestaje sa radom. Ako se dobro sećam, Heller se sa svim tim borio do 1993., kada prestaju sa radom.

Od prve ploče prošlo je skoro 35 godina, a nedavno se pojavila i druga. Ovoga puta pod nazivom Attila Heller nazvana je jednostavno MMXXIII, a prati je isti takav omot – jednostavan i efektan, baš kao što je bio slučaj i sa pomenutim prvim albumom Hellera.

Šta nam tačno Attila nudi na novoj ploči? Album se sastoji od osam pesama – dve na srpskom i šest na engleskom jeziku. Prva strana zove se Slow, a druga Rock. Hard ‘n’ Heavy u svom iskonskom obliku, rifovi su melodični i mračni, upotpunjeni sa Verinim operskim pevanjem, dobili su dodatni pečat na polju autentičnosti i originalnosti. Poprilično neočekivano od “najboljeg jugoslovenskog rezača” na gitari.

Attila Heller

Moji favoriti su “Destiny” (originalna verzija snimljena 1993 godine), “Ne budi sama”, i prava country numera “Dusty Road”.

O Attilinom muzičkom umeću suvišno je govoriti. Pored toga što je odsvirao sve instrumente, komponovao je svu muziku, producirao materijal, dok mu je sa tekstovima pomogao Vera. Bitno je napomenuti i da je ploča realizovana kao samoizdanje, pa bi kolekcionari trebali da požure i direktno kontaktiraju ovu ekipu dok je još uvek nabavljiva.

Nije uobičajeno za nekoga ko gazi ka šestoj deceniji života da uradi ovako nešto. Toliko energije, volje i ljubavi prema muzici zaista je za primer svima. Kapa dole, svaka čast majstore!