Pannox - The Night of Pan

Siguran sam da ćemo s protokom vremena dobijati sve zrelija i kvalitetnija ostvarenja ovog benda, od koga ću – budu li u hodu ispravljali svoje nedostatke – dosta toga očekivati

Žanr: Progressive Thrash Metal
Izdavač: Samoizdanje, 2024.
Web: Facebook
Piše: Sava Karadžić

Izuzetno mlađani (nastao 2022. godine) novosadski progressive thrash metal sastav Pannox, predstavlja nam se – nakon par prošlogodišnjih singlova – prvim dugosvirajućim izdanjem The Night of Pan. Uvek sa znatiželjom pristupam svežem bendu na našoj sceni, te preostaje da se me(n)talno pripremimo, opustimo, prigušimo svetla i pritisnemo dugme play kako bismo čuli šta nam Pannox isporučuje na debitantskom ostvarenju.

Pannox isporučuje nešto novo na naše podneblje, thrash metal koji je – pored čujnog entuzijazma – doboko potopljen u progresivnu, pa i alternativnu tečnost, u kojoj se dosta mehurova vrti oko atmosfere. Sve je to lepo i krasno na papiru, ali ono što mi je palo na um nakon prve numere jeste: šta je jedna od osnovih karakteristika thrash metala? To što konstantno pokušava da u studijski ambijent prenese energiju i naboj koncertnih nastupa, dakle onoga čega, nažalost, nema na The Night of Pan. Ono što izlazi iz zvučnika jeste zvuk koji bi više ležao skupu snimaka kakvog neafirmisanog industrial/gothic sastava, što znači da je sve rađeno u kućnim uslovima, bez naznaka živog bubnja, sa „produkcijom“ koja značajno slušno varira iz pesme u pesmu, a da nigde nije postigla željeni rezultat. Ovo ne može piti vodu kod jednog thrash metal (i uopšte rock) benda, naročito u 21. veku. Tako prezentovani zvuk kauzalno za sobom povlači nadole solidno parče konačne ocene, što mi je krivo, jer Pannox ima dosta toga da ponudi.

Što se tiče samih pesama, tu imamo problem kohezije, jer sve deluje kao nasumično nabacana gomila kompozicija, što bi pilo vodu kada bi išlo pod banerom kompilacije, ali ovako, prezentovano kao zvanični album, za sobom vuče komparacije koje mu ne idu u prilog. Najbolje su numere koje vuku na klasični, ubilački thrash metal, bez preterano puno progresivnih/alternativnih deonica, trojka “At the Shore of Acheron”, “Gods of Old” i “The Dawn”, te bi ih preporučio Pannoxu kao smernicu za buduća ostvarenja. Takođe, Relji Škrbiću, alfi i omegi grupe, ne leže previše čiste/clean vokalne deonice, te bi za sada trebao da se drži “prljavijeg” iliti trešerskog načina pevanja, u kome je kudikamo ubedljiviji.

The Night of Pan je prvenac i to je ono što je najbitnije u celokupnoj priči. Koliko prvenaca znate koji su odredili zvuk/budućnost nekog sastava? Ne previše, zar ne? Sve se razvija i dorađuje kako vreme neumitno teče, te će tako biti i sa mlađanim Pannoxom. Siguran sam da ćemo s protokom vremena dobijati sve zrelija i kvalitetnija ostvarenja ovog benda, od koga ću – budu li u hodu ispravljali svoje nedostatke – dosta toga očekivati.