Phobos - Whimsical

Na kraju, kada se podvuče crta, Whimsical je neumitno takmac za album godine lokalne scene. Snažan, originalan i kvalitetno realizovan.

Žanr: Groove / Death / Progressive Metal
Izdavač: Samoizdanje, 2020.
Web: Facebook
Piše: Igor Stanić

Ako je ikako moguće izvući po koji pozitivan momenat u toku sumiranja svega što je leto gospodnje 2020. donelo i odnelo sa sobom, u kontekstu domaće muzičke scene, album Whimsical bi trebao biti jedan od tih. Daleko od klišea, svetski po većini kriterijuma koji nam služe kao odrednica za ocenjivanje izdanja, idejno jak, sa vrlo malo manjkavosti. Utisak koji ostavlja na slušaoca je, bez sumnje, vrlo snažan, vrlo verovatno i zbog činjenice da se pojavio iznenada, bez neke velike pompe. Iskreno govoreći, ne smatram sebe potpuno adekvatnom osobom za analizu ovog izdanja, jer ako se Phobosu može zakačiti neka žanrovska odrednica, ja se ne bih potpupno uklopio u specifikaciju, jer, istini za volju, nisam niti fan, niti preterani poznavalac zvuka koji gaje. Ali, sa druge strane, Whimsical tako puno pruža, sa tako malo mana, da za zakasnelom dokvalifikacijom recenzenta nema ni preterane potrebe.

Utisak koji album ostavlja na slušaoca je, bez sumnje, vrlo snažan, vrlo verovatno i zbog činjenice da se pojavio iznenada, bez neke velike pompe

Nego, da ne dužimo previše priču, već da počnemo sa neminovnim pohvalama. Whimsical atmosfera je turobna i fantastična, kao i način na koji je, od prvog do poslednjeg takta, ekipa Phobosa gradi. Zanatski deo, tačnije sviranje, je na visokom nivou, što je i bio prvi potreban preduslov za kvalitetnu realizaciju vrlo originalnih ideja. Ideja kojih definitivno nije manjkalo. Očigledna namera da se uklone stilske barijere, u većoj ili manjoj meri, i u zavisnosti od potrebe samih pesama pojedinačno, ima za rezultat vrlo kompaktan materijal koji na pravi način oslikava identitet i karater benda, a to su, složićete se, najbitnije osobine i jednog dela, kao i samih autora. U skladu sa tim, kao i sa mojom manje-više, uobičajenom praksom da ne izdvajam favorite sa albuma pojedinačno, u ovom segmentu Phobos neosporno zaslužuju visoku ocenu. Ako se može govoriti o nekoj mani, to bi bili muški clean vokali, koji nisu na potrebnom nivou i mislim da je to jedina na koju je možda trebalo potrošiti nešto više vremena, kako od strane muzičara, tako i od strane producenta.

Kada smo već kod tehnikalija, miks je neosporno dobar, a iskreno, od studija Blaze se ni ne očekuje ništa lošije, mada, ne mogu da kažem ni da je zvuk Whimsicala nešto što je preterano originalno, već više igra na sigurno. Recimo da bi sveobuhvatna ocena bila da su zadovoljeni visoki standardi, ali bez neke tendencije da se delimično izađe van okvira uobičajenog i da Whimsical dobije još jednu dodatnu aromu. Srećom, momci su to nadoknadili svojim performansom. Ponoviću, jedina mana, slabiji učinak clean vokala, je dobrim delom i odgovornost producenta, a da li je mogao da se izvuče još koji promil, ostaće neopoznanica.

I na kraju, kada se podvuče crta, Whimsical je neumitno takmac za album godine lokalne scene. Snažan, originalan i kvalitetno realizovan. Ja lično, bih voleo da sam bio u stanju čitaocima da ponudim nešto malo više od mog opšteg utiska, ali imajući u vidu sopstvene limite u poznavanju modernijih podžanrova i kretanja na muzičkoj sceni, te fakat da me je Phobos izvukao iz okvira u kojima radim i učinio da tokom slušanja albuma ostanem impresioniran njihovim učinkom, svedoči vrlo jasno u korist odluke da prihvatim pisanje ove recenzije. Svaka čast momci!