Harbinger - All is Vanity

Radi se o sasvim pristojnom, prilično inovativnom EP-u koji ima jednu fenomenalnu, par dobrih i jednu lošiju pesmu i koje budi pozitivne nade za (nadam se) buduća ostvarenja Harbingera

Žanr: Progressive / Thrash Metal
Izdavač: Samoizdanje, 2018.
Web: Facebook
Piše: Sava Karadžić

Harbinger je mladi novosadski thrash metal bend, osnovan 2014. godine i All is Vanity im je prvo zvanično studijsko izdanje. Na srpskom prostoru imamo veliki broj (veoma dobrih, pa i odličnih) grupa tog žanrovskog usmerenja, pa bi svaka nova postava, želi li da se ikako izdigne, morala imati neki svoj, prepoznatljiv zvuk. Izgleda da su momci iz Harbingera to svakako želeli, pošto iz ovog mini albuma izlazi muzika koju ja do sada nisam imao prilike da čujem (u ovakvom obliku) na našem podneblju.

Za razliku od većine naših thrash metal bendova čiji se zvuk pre svega baštini na prvih nekoliko izdanja velikana žanra (Metallica, Sepultura, Slayer, Kreator, Megadeth, Sodom…), Harbinger više vuče na „treću ligu“ američkog thrasha osamdesetih, kao što su Forbidden i Flotsam and Jetsam, kanadski Annihilator, kao i donekle na Nevermore (pre svega po atmosferi). Uz to, ovaj bend ima i istinskog pevača (Bojan) koji svojim clean vokalom više nego dostojno uzdiže i izdvaja ovo ostvarenje.

Harbinger više vuče na „treću ligu“ američkog thrasha osamdesetih, kao što su Forbidden i Flotsam and Jetsam, kanadski Annihilator…

All is Vanity se sastoji od četiri pesme u koje nas uvodi jednostavan, prilično čudan, a opet dobar instrumental „Book of Omens: Introduction“, na osnovu koga ne biste pretpostavili da slušate thrash izdanje. Odmah za njim sledi biser ovog EP-ja, odlično zaokružena, iskomponovana i izvedena (ako mogu reći) thrash metal „himna“, nanovo snimljena „The Final Drop“, koja je zajedno sa sledećom (i avaj, najlošijom pesmom) „This Blues of Mine“ činila prvi i jedini demo grupe iz 2016. godine. Zatim sledi vrlo dobra naslovna kompozicija, sa upečatljivim Annihilator uticajem, da bi izdanje u velikom stilu zatvorila „Whispering Wind“, koja mi je baš prijala svojim „brda i doline“ stilom, počevši i završivši kao baladna, da bi u sredini, na čaš, bila furiozna.

Znači, ovde ne očekujte kucačinu i primitivnu agresiju, kanonadu iz svih oružja i sveobuhvatno (pozitivno) ludilo na koje nas je navikao tradicionalni thrash metal, već jedno dosta smirenije, atmosferičnije i „normalnije“ izdanje, koje opet, sa druge strane, nije lišeno onoga što čini srž ovog podžanra metala. Radi se o sasvim pristojnom, prilično inovativnom EP-u koji ima jednu fenomenalnu, par dobrih i jednu lošiju pesmu i koje budi pozitivne nade za (nadam se) buduća ostvarenja Harbingera.