Šesnaesto izdanje Arsenal Festa u srcu Šumadije nakon tri godine vraća ekstremniji zvuk na glavnu binu. Gašenje Exit festivala bio je pravi momenat za zaokret zvuka na Arsenalu, a organizatori su iskusno izabrali bendove pokrivajući paletu zvuka od power metala, preko thrasha i grindcorea, sve do gothic doom zvuka. Uz tračak nade da na našim prostorima može da dobro prođe festival sa koliko-toliko metal zvuka, zaputilu smo se ka Kragujevcu.
-
- Nastupili: Sonata Arctica, The Hellfreaks, Destruction, Napalm Death, Paradise Lost, Concrete Sun, Oathbringer, Lavina…
- Lokacija: Knežev arsenal, Kragujevac
- Datum: 25-27.06.2026.
- Tekst: Dejan Jevtić
- Foto: Dejan Jevtić, Igor Dešić
Čast da otvore festival dobili su finski power metalci Sonata Arctica. Domaćoj publici se nakon gotovo dve decenije ponovo ukazala prilika da na domaćem terenu čuju ove power metal veterane, a sam nastup je, isto kao i 2009. godine, ispraćen problemima. Ove godine nije bilo pandemije svinjskog gripa, ali je došlo do pomeranja satnice i prvobitno najavljen nastup u 23h je pomeren na termin u 18 časova. To je dovelo do burne reakcije fanova jer mnogi nisu bili u prilici da u poslednjem trenutku promene planove i stignu na vreme na nastup. Festival se nije zvanično oglasio sa razlozima za izmenu satnice, ali je bilo potpuno neprofesionalnog brisanja negativnih komentara na društvenim mrežama. Nakon svega se oglasio i bend sa svojom stranom priče, a navodno je u ugovoru bio naglašen termin u kom bend može da nastupa zbog hvatanja leta u ranim jutarnjim časovima. Sam ugovor očigledno nije ispoštovan, ali bend je u izjavi spominjao i prozivke od strane festivala, čega nije bilo, tako da je moguće da je istina zapravo negde između. Svakako, traženje krivca i upiranje prstom je potpuno nerelevantno pored činjenice da neki fanovi nisu uspeli da prisustvuju nastupu.
Ekipa naše redakcije je ipak uspela da stigne na vreme na Knežev arsenal, a na ulazu nas je sačekalo neprijatno iznenađenje jer preko sat vremena nismo mogli da uđemo u festivalsku zonu. Pokvareni štampači, redovi i živi dokaz da je bolje da platite jednu odgovornu i sposobnu osobu nego pet osoba koje nisu ništa od gore pomenutog. Ali i pored svih nedaća, ispred glavne bine stižemo uz prve taktove „I Have a Right“. Pevač Tony Kakko ubrzo biva prinuđen da animira masu razgovorom dok se na bubnju menja doboš, a nakon toga bend nastavlja set uz „Last Amazing Grays“ i „Paid In Full“. Bend je zvučao potpuno zategnuto, a tonac je odradio perfektan posao jer je zvuk bio savršen. Tempo se spušta uz baladu „Last Drop Falls“, ali atmosfera s obzirom na sunce ostaje podjednako užarena. Od relativno novijih pesama izvedena je „The Wolves Die Young“, a bend je potpuno zanemario poslednjih nekoliko albuma. Ako uzmemo u obzir zvuk i kvalitet istih, možda je i bolje, a tekst „Empty shell inside of me, I’m not myself, I’m a replica of me“ ih najbolje opisuje. Izvedene su i „Shy“ i „Full Moon“, a bend zatvara set sa hitovima „Vicotrias Secret“ i „Don’t Say a Word“. Broj prisutnih je bio na zavidnom nivou s obzirom na satnicu i toplotu, što dosta govori o popularnosti benda na ovim prostorima. Nastup je trajao samo sat vremena, tako da je to jedina zamerka. Nakon cele drame oko nastupa benda ostaje malo gorak ukus u ustima, ali na kraju dana je najbitnije da se nastup desio.
Kako je dan tek počeo, selimo se u Garden stage, taman na nastup mađarskog benda The Hellfreaks. Mešajući punk/rock i alternativni metal, Mađari predvođeni harizmatičnom pevačicom su priredili skroz pristojan nastup od pola sata. A nakon njih binu zauzima novosadski sastav Concrete Sun. Nakon duže pauze bend je ponovo aktivan, a koncert na Arsenal festu je obeležen kao povratnički nastup. I pored izmenjene postave benda, Concrete Sun su zvučali kao da nikada nisu ni prestajali sa radom, a sam nastup je bio ekskluziva koju nije trebalo propustiti. Napalm Death je bio kruna Garden bine ove godine, a kratkim i energičnim pesmama su razmrdali prisutne i izazvali brojne šutke. Prvo veče Arsenala su zatvorili pobednici Beovizije, Lavina.
Drugi dan festivala je bio osetno slabije ispraćen, a pred nama je samo nastup Destructiona, nemačkih thrash metal veterana. Od starta su bili primetni poprilično proređeni redovi, a do ograde ste mogli nesmetano da se prošetate. To opet ne govori toliko o bendu koliko o samom lineupu drugog dana festivala – da je na Garden stejdžu bilo domaćih metal bendova ili da je generalno lineup festivala bio jači, verujem i da bi posećenost na Destructionu bila dosta pristojnija. Bilo kako bilo, Schmier i ekipa su bili odlučni da izvedu vrhunski nastup, što je bilo evidentno od početka seta koji su otvorili hitom „Curse the Gods“. Pretežno su setlistom dominirale novije pesme sa poslednjeg albuma Birth of Malice, ali ispoštovan je i kultni debi album Infernal Overkill koji ih je zakucao u veliku četvorku nemačkog thrash metala. Sam nastup je trajao nešto preko sat vremena, a bina je imala ubedljivo najbolju produkciju na festivalu, bar što se metal bendova tiče. Takođe je i zvuk bio potpuno na mestu, a bend je zategnutom svirkom samleo sve pred sobom.
Poslednje veče festivala takođe nije preterano obilovalo metal bendovima, ali smo dobili priliku da slušamo kragujevački sastav Oathbringer i pionire gothic doom zvuka, Paradise Lost. Pored toga je dan iskorišćen i za obilaženje festivala, a jako lepa promena u odnosu na prethodne godine je dosta više štandova za uplaćivanje novca na kartice za plaćanje unutar festivalske zone, što je neuporedivo smanjilo čekanja koja su bila redovna prethodnih godina. Takođe je i izbor mercha bio skroz pristojan, a tako su mogle da se nađu i ploče, majice, bedževi i sve što može da vam padne na pamet, a i izbor kraft piva je isto tako bio pozitivno iznenađenje. Takođe je veliki plus i ubacivanje debljih čaša koje nisu jednokratne, ali za takav poduhvat je neophodno pranje istih što festival baš i nije organizovao, tako da organizatori imaju o čemu da razmišljaju do naredne godine. Bilo je reči i o oduzimanju studentskih nalepnica na ulazu i maltretiranju ljudi, ali kako festival unajmljuje agenciju koja radi obezbeđenje, ne može se baš zameriti direktno organizaciji. I Exit je redovno imao problem sa izuzetno kritičnim obezbeđenjem, ali biće da je to do našeg mentaliteta, jer je diskutabilan tip ljudi koji kod nas rade kao security, čast profesionalcima.
Kako je došlo vreme za prvi od cela dva nastupa poslednjeg dana festivala, nacrtali smo se ispred Garden stejdža pred početak Oathbringera. Kako je bend veoma koncertno aktivan, smatram da ih ne treba preterano predstavljati. Dodatak Oathbringera na lineup je bio pravi izbor jer se paleta zvuka malo prošarala heavy bojama. Kragujevčani su imali pola sata da pokažu šta umeju, a dato vreme su iskoristili najbolje moguće. Bend je kao i obično zvučao vrhunski i odličnom svirkom su, kao jedini bend na festivalu iz Kragujevca, svoj grad predstavili u pravom svetlu.
Došlo je vreme i za glavne zvezde poslednjeg dana festivala. Nakon gotovo čitave decenije, Paradise Lost su ponovo zasvirali na domaćem terenu, a za nas su spremili malo drugačiju setlistu u odnosu na druge festivalske nastupe ove godine. Set je uz dosta dima otvoren singlom sa novog albuma pod nazivom Serpent on the Cross. Gužva ispred bine je bila dokaz da je publika jedva čekala nastup jednih od pionira goth doom zvuka, a set je nastavljen uz pesmu „Tragic Idol“ sa istoimenog albuma, a usledila je i kultna pesma „Embers Fire“. Dim koji je bio svuda je doprineo atmosferi, a i sama bina je izgledala jako dobro uz povremene bacače plamena. Setlistom su pretežno dominirale pesme sa prošlogodišnjeg albuma Ascension. Ali odsvirane su i „Hallowed Land“ i „Smalltown Boy“ obrada što nije bilo standardno za nastupe ove godine. Malo komercijalniji set verovatno nije prijao fanovima starijeg zvuka benda, ali celokupan nastup je bio na vrhunskom nivou. Bend je vizuelno i zvučno bio potpuno perfektan, a jedina zamerka su matrice koje su se koristile na „Tyrants Serenade“ zbog preklapanja growl i clean vokala. Ovako jeste približniji momenat studijskoj verziji pesme, ali je samo potpuno bespotreban čin. Takođe nastup je iz publike ispratio i jedan robot od tri metra sa LED trakama na sebi i bacačem plamena. Ne znam čija je ideja bila da tako dođe na nastup jednog doom benda, ali definitivno nije bila baš najpametnija odluka.
I pored manjih problema sa organizacijom i manjka metal zvuka, ova godina je protekla potpuno fino na Arsenal festu. Nadamo se da će štandovi i sam sadržaj unutar festivala ostati na ovom nivou i naredne godine, a ostaje nam samo da se nadamo da će i naredna godina biti ispunjena metal zvukom.
