Abbath, retko harizmatični lider legendarnog benda Immortal i jedna od vodećih figura Norveškog black metal „pokreta“ s početka devedesetih godina 20. veka, odškrinuo je vrata mistične, ledene zemlje Blashyrkh i doneo nam iznenađujuće prijatno letnje veče 3. avgusta, s obzirom na tropske vrućine prethodnih dana.
-
- Nastupili: Abbath
- Lokacija: Dom omladine, Beograd
- Datum: 03.08.2024.
- Tekst: Danilo Sremčević
- Foto: Ana Paštrović
- Video: Hard Peak
- Copyright: SMP, 2024.
Odziv publike nije bio srazmeran veličini događaja, svega 200-300 ljudi, moguće zbog letnje sezone ili prezasićenja, jer smo u kratkom vremenskom rasponu imali prilično nastupa renomiranih metal bendova. Okružen družinom i pod imenom benda koji nosi njegov umetnički pseudonim Abbath odsvirali su simboličnih 13 numera koje obuhvataju dobar deo opusa bivšeg mu benda Immortal – o kome ne treba trošiti suviše reči s obzirom na činjenicu da je prvim albumom definisao drugi talas black metala, a na sledećih par albuma mu je doneo dubinu koju je retko koji bend u žanru dosegao… Naravno, velike zasluge za status Immortala pripadaju upravo Abbathu, tako da je bilo očekivano da će opus tog benda, kao i Abbathov renome i pojava privući više duša.
Kao što pozitivna praksa poslednjih godina nalaže, koncert je krenuo tačno u 21 sat, bez predgrupa, prilično glasno i relativno nerazgovetno. Srećom, pesme kojima su otvorili nastup više se oslanjaju na brze i dramatične promene ritma ili su srednjeg tempa (“Mount North”, “Sons of Northern Darkness”, “Norden on Fire”…), te su zvučale pristojno, ali bit nekih starijih pesama koje naglašavaju atmosferu i/ili naraciju melodičnih deonica (“The Call of the Wintermoon”) se gubila u prevelikoj buci. Čini se da se zvuk popravljao kako je koncert odmicao, barem što se tiče razgovetnosti, a dobra atmosfera je srazmerno pratila takav razvoj situacije.
Raspoloženje je kulminiralo zaraznim ritmovima “Tyrants”-a, posle koje sledi slojevita “Withstand Fall of Time”, koja kao da potpuno otvara odškrinute dveri mitske zemlje Blashkyrkh, te se ređaju “At the Heart of Winter”, “The Sun No Longer Rises”, “Blashyrkh (Mighty Ravendark)”…
Po mom mišljenju, vrhunac večeri je “The Sun No Longer Rises” sa neponovljivog albuma Pure Holocaust. Da li iz prevelike želje i anticipacije, budući da mi je to jedna od omiljenih pesama ili iz zaista poboljšanog zvuka, sve mi je delovalo baš kao na albumu, epske melodije probijale su se iz zamršene strukture destruktivnih ritmova i ambijentalnih jama popunjenih distorzijom i ostalim željenim i neželjenim zvučnim efektima (poput buke recimo) i tako prenele izvorni duh albuma. Sledi ništa manje značajna himna i lična karta starog Immortala – sugestivna “Blashkyrkh (Mighty Ravendark)”, kada se Abbath pojavljuje sa rogovima simbolično najavljujući odlučno koračanje putem istoimenog ledenog kraljevstva. Publika je adekvatno propratila legendarne pesme, što je dovelo i do bisa koji je doneo tipičnu Immortal numeru iz druge, kasnije faze njihovog opusa, koja tehnički više teži death metal spektru, suštinski i heavy metal uticajima, ali ipak održavajući optimalnu dozu hladnoće može se prirodno nadovezati na prethodne – “All Shall Fall”, sa istoimenog albuma.
Vizuelno, nastup je bio umeren, fokusiran na izvedbu, uz dobru i blisku interakciju sa publikom, bez suvišne patetike i glume. Abbathova prirodna dispozicija da menja auru oko sebe, a da ostane svoj, čini ga neponovljivim – od neotesanogdemona nižeg reda iz narodnih verovanja srednjevekovne Evrope koji deluje infantilno, nespretno i komično, domističnog pripovedača i pratioca hladnih i zloslutnih vetrova sa s one strane severa, ledi i smrti… Naravno, teatralnost je, inače, što se tiče Abbatha u službi humora, koji je neizostavan pratilac njegovog lika i dela, a nikada samoljublja, arogancije i „rok-zvezda” tripa.
Uprkos zvuku koji nije bio savršen, utisak s koncerta je veoma pozitivan, izbor pesama je korektan i zastupljene su sve faze Immortal opusa, sa malo jačim naglaskom na kasnije faze iz dvehiljaditih obeležene pesmama koje i jesu prijemčivije za koncertno izvođenje. Abbathova harizma, energičan nastup i interakcija sa publikom je bila iskrena i odmerena, shodno tome i atmosfera koja je bila na visokom nivou i što se mene tiče potpuno devalvirala nešto manji odziv publike.
Sve u svemu, autentično osveženje sa severa u našoj, gotovo, tropskoj svakodnevici.
