Marko Wolfy Vučković je gitarista i jedan od osnivača jagodinskog sastava Alister, producent i FOH benda Evolucija, te producent / miksing / mastering inženjer u studijima Wolf i Boža više od 10 godina.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Ok, neka muke počnu… (smeh) Iskren da budem, plašio sam se trenutka kada bih ja došao na red za “TOP3”. Razlog je prost: srpska metal scena je iznedrila mnoštvo odličnih bendova koji su kreirali još više odličnih albuma, tako da TOP3 nikako ne može da bude čak ni pokušaj objektivnog preseka i rangiranja “bisera rasutih po celoj zemlji” kroz decenije svojih rađanja, a za subjektivno rangiranje je potrebno još najmanje 27 mesta, ako bismo bili skromni. Iz tog razloga navešću tri albuma koja su bitna za najranije formiranje mog ličnog ukusa i koji su ostavili na mene neizbrisiv trag do kraja života. Sa druge strane, ne mogu a da ne pomenem bar nekolicinu bendova koji imaju jednako dobre albume, ali, zbog gore pomenutih kriterijuma, nezasluženo se ne nalaze u TOP3: Forever Storm (posebno album Tragedy), Draconic, Block Out (Godina sirotinjske zabave), The Stone, Space Eater/Quasarborn, Centurion, Midnight Rain… I tu ću se, nevoljno, zaustaviti. Idemo hronološki:

Rapid Force – Apotheosis of War (Carlo, 1993./Silver Cross, 1994./Silent Watcher, 2020.)

Prvi album nekog našeg benda koji sam čuo u životu, davne devedeset i neke, a da me je, bukvalno, oduvao! Negde u to vreme sam otkrio i neprestano vrteo “…And Justice for All” Metallice, kao i Panteru, i AoW je bio šok za mene, jer sam smatrao da tako nešto kod nas ne može da postoji. Koletov način sviranja i rifovi su nešto što je ostavilo neizbrisiv trag na mene.

Psychoparadox – Apeiron (Samoizdanje, 1998./Rock Express, 2003./Silent Watcher, 2021.)recenzija

I dan danas, kada pustim ovaj album, prožima me isti osećaj kao i pri prvom slušanju, pre više od 20 godina. Mislim da je to najbolji pokazatelj bezvremenosti ovog remek-dela. Atmosfera koju je Psychoparadox postigao na ovom albumu je vanvremenska i vanprostorna. Eterične harmonije i melodije uz haotičnu ritam sekciju na ovom albumu unose unikatni sklad u primalni haos istog. “Four Time Sectors“ i dan danas ostaje jedna od najboljih domaćih metal pesama, po mom mišljenju, uz svu svoju melodijsku i harmonsku raskoš. “Entrance: The First Night” savršeno priprema i uvodi slušaoca u sklad haosa koji će nastati, a “Exit: The Last Night” ga ostavlja sa milion pitanja u glavi i željom za ponovnim preslušavanjem albuma, iznova i iznova.

Alogia – Priče o vremenu (One, 2002.)

Tokom 2001. godine počela je da kruži kaseta sa četiri pesme tada novog benda Alogia, prvog pravog power/prog metal benda iz Srbije, kako mi je tada rečeno. Sa dozom skepse sam krenuo u preslušavanje tog promosa i, blago rečeno, ostao u šoku posle prvog minuta. Slično kao i sa Rapid Force, nisam verovao da je kod nas tako nešto moguće. Imao sam osećaj kako je takav neki bend “missing link” na domaćoj sceni, sprega između metala i komercijalnije muzike i nešto što je neophodno za prosperitet srpske metal scene kao kontra-teza uvek prisutnoj underground sceni, a gde jedno bez drugog ne mogu. Što se pokazalo kao apsolutno tačno, jer (ja lično ne verujem da je koincidencija) sa pojavom Alogije dolazi do iznenadnog procvata naše scene, period gde je i Alister ponela ta energija i gde su se desili neki od najlepših trenutaka u našoj karijeri. Nakon saznanja da je Alogia bend koji je pokrenut od strane braće Branković, udarnih pesnica benda Psychoparadox, sve kockice su se složile, ako mogu tako da se izrazim. Leta iste te 2001. godine Alister ulazi u studio Paradox kako bi snimio prvi album Obscurity (kao i dva naredna) i tada dolazim u priliku da preslušam album u celosti, pre objavljivanja istog. Bio sam oduševljen, blago rečeno. U studiju smo proveli smo dvadesetak dana tog avgusta 2001. i svaki dan se završavao na isti način: preslušavanje urađenog na našem albumu, pa preslušavanje celog albuma Alogije. (smeh) Takođe, imali smo i priliku da prisustvujemo probama benda gde smo se lično uverili u kvalitet samog muziciranja svih članova i sa smeškom nakon toga slušali komentare srpskih “elitnih metalaca” kako je to nemoguće odsvirati. Ličnog sam mišljenja da bi bez Alogije srpska metal scena izgledala potpuno drugačije i da ne bi izrodila toliko dobrih bendova u okviru podžanrova “melodičnijeg metala”.

Komentari