Ivan Maksić je gitarista, osnivač i kompozitor srpskog black metal benda Vergel koji nakon dva demo snimka trenutno završava EP Hermetic Aspect. Ranije je svirao sa bendovima Last Funeral, Litter Infection a nešto duže se zadržao u Bombarderu (2012-2019.), sa kojim je snimio album Okot iz pakla i svirao na brojnim festivalima u ex-YU regiji. Takođe, svirao je u bendu Vehementer sa kojim je nastupio na Exit festivalu i snimio jednu pesmu u studiju. Kao live session muzičar, nastupao je nekoliko puta sa bendom Deca Apokalipse. Pored teškog zvuka gitare, obožava da svira dugovratu tamburu sa kojom je kroz razne KUD-ove osvojio nagradu za najbolji orkestar folklornog festivala regije. Osnivač je i kompozitor etno benda Proja koji izvodi autorsku muziku izraženu kroz spoj srpske tradicionalne muzike i savremenih muzičkih pravaca.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Kad god da me neko pita šta najviše voliš od srpskih metal izdanja, moj odgovor svih ovih godina uvek je isti. Drago mi je da to mogu da podelim sa vama i mislim da je TOP3 rubrika dobra stvar, jer se kroz omiljene albume muzičara ljudi upoznaju sa bendovima koje možda nisu slušali ranije, ili da se podsete na albume koje nisu odavno slušali. Hvala na pozivu da učestvujem. Pa, da krenemo…

Amon Din – Dinamoneyezed (Butcher Sound, 2000./Walk, 2006.)

Za mene je ovo zaista neverovatan album u svakom smislu, savršena kombinacija poletnih rifova, moćne/primetne bas gitare, dubokog death/growl vokala sa mračno/sporim pasažima gde klavijature i akustične gitare daju poseban šarm ovom albumu, što je u globalu malo netipično za death metal bendove. Ceo album odiše nekom posebnom emocijom koja se ne može ponoviti, oseća se da je bend zaista uložio trud da iznese to na pravi način. Desio im se taj momenat. Uvek me posebno oduševi prepoznatljivi zvuk samog doboša na bubnju, koji meni zvuči kao da ga je bubnjar Boško Ranković udarao držeći palicu sa dve ruke. (smeh) Inače, sa Boškom sam svirao u njegovom bendu Deca Apokalipse, takođe i u mom etno bendu Proja. Neretko sam pesmu sa albuma „I Love You“ puštao preko telefona devojkama i tako im slao ljubavnu poruku – OMG! Morate je čuti (smeh). Imam dva originalna CD-a, jedan je potpisan od strane svih članova benda, još početkom 2000-ih kada su svirali u mom rodnom Čačku. I da, moram nabaviti i izdanje na kaseti. Završio bih sa time da ovaj bend zaista nedostaje srpskoj sceni, jer su za mene bili koncertno jedan od najboljih bendova u Srbiji i time uz ostale bendove značajno uticali da se održi scena.

Psychoparadox – Apeiron (Samoizdanje, 1998./Rock Express, 2003./Silent Watcher, 2021.) – recenzija

Album koji, zasigurno, slušaoca šalje u drugu dimenziju. Uvek imam osećaj kao da se vozim svemirskim brodom brzinom svetlosti. Sve je energično, poletno i intenzivno. Brankovići su pokidali sa tehničkim rifovima i moje mišljenje je da je bend sa ovim albumom potpuno sazreo kompozitorski sa konkretnim i prepoznatljivim rifovima, kao i solažama koje kao mač seku sve pred sobom. Da ne zaboravim da Damirova dupla pedala na bubnju plješti pravo u glavu. Za mene je on jedan od najboljih srpskih metal bubnjara ikad, čovek hobotnica. Ima jedna anegdota vezana za ovaj album, a to je da sam tada naručio kasetu na kućnu adresu i probudio se pre roditelja, koji su bili protivnici takve muzike. Naime, sedeo sam sa parama u rukama i nervozno čekao da poštar pozvoni, jer nisu smeli da saznaju da trošim novac na metal izdanja a kada je poštar pozvonio skočio sam do vrata, uzeo kasetu i trk natrag. Majka me pitala ko je zvonio a ja odgovorio neki čovek tražio komšiju pa omašio kuću. Sva sreća tog dana je kiša pljuštala pa je poštar nosio kabanicu, te je priča prošla. Uh. Šta su sve mladi metalci morali da prožive. (smeh) Album u vreme kada je izašao je bio muzički daleko ispred vremena, jer su tek dosta kasnije melodic death metal bendovi zapljusnuli svetsku scenu kao trend.

Simargal – Meeting With… (Rock Express, 2001.) – recenzija

Ovo je jako zanimljiv album koji kao da vodi kroz mračne šume i neretko imam osećaj kao da je iza mene čopor vukova. (smeh) Atmosfera na albumu je jeziva i to baš onakva kakva treba da bude u black metalu, sa vokalom koji kao da izlazi iz nekog Vukodlaka koji hoće da vas ugrize. Posebno mi se sviđa to što se na albumu svaki instrument lepo čuje, što daje posebnu draž kompletnom utisku i raznovrsnosti. Znalački je primenjen recept za odličan black metal album. I za ovo izdanje postoji jedna anegdota, naime, u to vreme kada je izašao album 2001. počeo sam da sviram gitaru. Poslao sam pismo bendu, i zatražio sam, ako se dobro sećam, da mi pošalju tablature za gitaru. Nakon punih devet godina sam počeo svirati sa Zoranom Dragojevićem Zombijem (Infest, ex-Simargal) u bendu Vehementer, koji mi je tada rekao da kod kuće još uvek ima to pismo koje sam poslao bendu (smeh). Moram priznati da sam i sam zaboravio taj podatak.

Na kraju, moram navesti još neke značajne albume kao što su Stone To Flesh – Some Wounds Bleed Forever, May Result – Gorgeous Symphonies of Evil, Alogia – Priče o vremenu, ali sam se morao odlučiti za TOP3. Takođe moram napomenuti da su svi ovi albumi snimani u studijima u kojima nije bilo puno mesta za dorađivanje materijala naknadno, kao danas. Albumi su zvučali baš onako kako su bendovi svirali u tom momentu. Zbog toga meni imaju posebnu draž.

 

Komentari