TOP3 – Miroslav Lelek (novinar, metal promoter) SMP 07/04/2021 TOP3 Miroslav Lelek je dugogodišnji novinar i saradnik regionalnih magazina i portala Nocturne/Hardwired, SMP i RockHard Slovenia. Veliki fan black metala, hardcorea i bendžoa, uključujući i, kako kaže, sve moguće preseke u tom Venovom dijagramu. Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto? Simargal – Meeting With… (Rock Express, 2001.) – recenzija Moram da krenem od jednog ultra-subjektivnog momenta, ali to je valjda i poenta ove rubrike? U svakom slučaju, Meeting With… je doslovno jedan od prvih black metal albuma koje sam u životu čuo, i toliko je snažno uticao na formiranje kompletne slike u mom mladom umu o tome šta je black metal i kako taj pravac treba da zvuči da i dan-danas, posle (već?) skoro 20 godina, i dalje izdržava test vremena koje kao da ga uopšte ne dotiče, te još uvek uživam u njemu od prve do poslednje sekunde i koliko god da pokušavam, niti mogu, niti želim da zauzimam nekakav objektivan, recenzentski stav prema ovom albumu. Još uvek je podjednako mračan, melanholičan, magičan i obavijen jednom specifičnom crnom aurom, i jasno je da se za mene to nikada neće promeniti. Draconic – From the Wrong Side of the Aperture (Noisehead, 2009.) – recenzija Ako bi se pravila neka lista domaćih bendova čiji su talenat i potencijal ostali obrnuto proporcionalni (ne)doživljenom uspehu, Draconic bi sigurno bio na samom vrhu te liste. Naravno, mislim na onu „moderniju“ inkarnaciju tog benda i na ovaj album koji je u vreme svog izlaska predstavljao ono najbolje što je srpska metal scena imala da ponudi – savremen ali istovremeno i originalan zvuk, izveden tako da su mnogobrojni uticaji koji su mogli da se osete uvek ostajali u granicama mere i ukusa i sam bend nije bio ničija kopija, nego je zvučao potpuno zasebno, iskreno i celovito (a to je nešto što nije polazilo za rukom ni mnogo većem broju mnogo poznatijih bendova ovog stila na globalnom nivou). Svi članovi benda su već bili iskusni muzičari sa jasnim ciljevima i idejama uz više nego dovoljno sviračkog umeća da se to sve i sprovede u delo, a moderna produkcija je zaokruživala ceo utisak i ovo izdanje i dan-danas zvuči podjednako sveže, hitično i ubojito kao i tada, pre već više od 10 godina. Nažalost, možemo samo da se pitamo kako bi zvučala naredna dugosvirajuća izdanja i u kom bi smeru zvuk benda dalje evoluirao, jer nam je kasniji singl „Hospitals“ samo dao još više pitanja nego odgovora na tu temu, ali sve i da se ovi momci nikada ne vrate na scenu (što, nadajmo se, ipak neće biti slučaj), ovaj album će zauvek ostati jedna od najsvetlijih tačaka srpskog metala uopšte. The Stone – Teatar apsurda (Mizantropeon, 2017./Mara, 2018.) – recenzija I za kraj, ono neizostavno – iako je treći po redu u ovom tekstu, mislim da je upravo Teatar apsurda objektivno najbolji srpski metal album ikada (i inače smatram da je svaka lista najboljih domaćih metal albuma nepotpuna i neozbiljna ako ne uključuje barem jedno The Stone izdanje). Koliko god da je odabir najboljeg The Stonea jedan krajnje nezahvalan zadatak, za mene je upravo ovaj album apsolutna kruna cele dosadašnje karijere ovog benda, kao i cele srpske metal istorije. Savršeno prirodna evolucija jedne ideje i duha, izvedena tako da je njen konačni rezultat jedan potpuno unikatan i usamljen entitet kojeg je nemoguće uporediti sa bilo čim drugim (čak i u svetskim okvirima), ali sa kojim bi mnogi drugi voleli da budu poređeni. Ovo je jedan od albuma kod kojih jednostavno osećate da čak ni najmanji detalj nije suvišan – ne samo svaka pesma, već doslovno svaka reč, rif i udarac bubnja su baš tamo gde treba da budu i zvuče onako kako treba da zvuče. Muzika i tekstovi se savršeno dopunjuju u gorak crni amalgam besa, očaja, gađenja i ponosa koji vam istovremeno i u besprekornoj harmoniji pripoveda i o užasima biblijskih razmera i o „malim“, tako uobičajenim užasima sa kojima se svi susrećemo u svojim životima. Teatar apsurda nije samo album, ovo je životna filozofija, manifest jedne psihe i hronika jednog vremena i prostora i svog crnila proživljenog kako na individualnom, tako i na kolektivnom nivou. Komentari