Gitarista Đorđe Luković na sceni je više od 10 godina. Osnovao je Centurion 2008. čiji je glavni kompozitor i tekstopisac. Nakon nekoliko EP izdanja i singlova, trenutno promovišu album prvenac. Pored Centuriona, svira i u bendu Quasarborn sa kojima ima objavljen album The Odyssey to Room 101, dok je drugi album najavljen za januar 2020. Takođe, bivši je član legendarnog beogradskog thrash metal sastava Space Eater sa kojim je objavio studijski album Passing through the Fire to Molech, kao i DVD izdanje Eating Space Alive. Manje poznati projekti u kojima je učestvovao su nekadašnji beogradski thrash metal bend Onanator, kao i Zodom, koji je bio svojevrsni komični omaž legendarnom nemačkom thrash metal sastavu Sodom.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

The Stone – Golet (Folter, 2011./Satanic Deathcult, 2012.)recenzija

Za mene lično, ubedljivo najbolje metal izdanje na ovim prostorima. (Ne)Sveto trojstvo sačinjeno od Nefasovih briljantnih liričkih bravura, Kozeljnikovih soničnih pejzaža i Demonetrasovih solaža koje prožimaju prethodno pomenuto, me je već na prvo slušanje ostavilo bez daha. Sve pesme na srpskom jeziku sa ovog izdanja, za moj lični ukus, predstavljaju ubedljivo najautentičniji izraz jednog metal benda sa ovih prostora, dok se u pesmama na engleskom jeziku taj pečat pomalo gubi. Mnogi su godinama zaobilazili srpski u metalu od bojazni da će zvučati patetično ili neubedljivo… Moram priznati da je, s obzirom na određene primere, ta bojazan i bila primerena. Međutim, Nefas je uzeo tu neku ”nezgrapnost”, koja je potencijalno prisutna u interakciji maternjeg nam jezika i metala i pretvorio je u osobeni stil i za mene lično, najjaču kariku ovog benda. Muzički, atmosfera karakteristična za jedan black metal bend je nadasve prisutna i neugrožena Kozeljnikovim maestralnim i pre svega maštovitim korišćenjem vrlo suptilnih (a krucijalnih) pozajmica iz drugih stilova. Demonetras je solo gitarista čiji doprinos zaista odnosi pesmu u neke kutke koji neizmerno doprinose opštem utisku o istoj, što je po mom ukusu sve ređe i ređe, obzirom da mi se čini da su u poslednje vreme solaže često puta tu više kao obavezan deo ”folklora” muzike koju sviramo, više nego kao element koji zaista na neki značajniji način doprinosi muzici. Sve u svemu, za mene, Golet suvereno stoji na vrhu liste mojih omiljenih domaćih metal izdanja kao moćan primer autentičnog izražaja koji se retko viđa unutar jednog hermetičkog žanra, kakav black metal ume biti. Album Nekroza, koji je usledio nakon ovog izdanja, je takođe majstorski nastavio priču započetu (rekao bih) sa albumom Magla, ali je zenit te priče, za mene, zabeležen na njegovom visočanstvu, albumu Golet.

Kraljevski Apartman – Izgubljen u vremenu (Rock Express, 2000.)recenzija

Album sa ove liste koji je nedvosmisleno imao najviše uticaja na mene kao klinca… Naime, sada već pokojni (na ogomnu žalost ne samo mene, već i horde njegovih učenika) Miroslav Mire Šen, gitarista benda u ovom trenutku je bio moj profesor gitare i moj muzički mentor. Dobio sam ovaj album nasnimljen na kaseti (CD plejer i dalje nisam imao) od mog ”muzičkog oca”i besomučno ga vrteo godinama. Apsolutno opijen energijom i emocijom koja je izbijala iz svake numere ovog kapitalnog ostvarenja, kao klinac, nisam preterano mario za kontekst vremena u kojem su ove numere nastale. Tek sam pre par godina, uzevši da slušam album iznova, shvatio o čemu se tu radi na nekom dubljem nivou… Ovaj album je jedno (u najboljem smislu te reči) štrokavo, sirovo, iskonsko katarzično ostvarenje koje izlazi u prvim godinama kada je domaća metal scena počela ponovo da daje neke značajnije znake života. Pesme nabijene nagomilanim emocijama koje su tavorile tokom protekle mračne decenije su, koliko god bile moćne i van konteksta, pre svega jedan divan dokument trijumfa ljudskog nad neljudskim, dobrog nad lošim, i tako dalje… Pokojni Zoran Lalović Lotke, svojim natprirodnim interpretatorskim sposobnostima prodire duboko u dušu svakog slušaoca dovoljno otvorenog da pređe preko ”neprijatne spoljašnjosti” ovog albuma i prodre u suštinu koja je zaista veličanstvena. Zoran Zdravković svojim intuitivnim song-writingom i nadasve iskrenim tekstovima na neki način u svojim pesmama stavlja tačku na najmračniji period u našoj skorijoj istoriji i uliva nadu u neko svetlije vreme koje dolazi. Nemerljivo bitan album za moj muzički razvoj… A moj muzički guru Miroslav Šen će zauvek biti prisutan u svemu što Centurion kao bend uradi.

Alitor – Eternal Depression (Witches Brew, 2014.)recenzija

Jedini album na engleskom jeziku na mojoj listi. Reč je o debi albumu inđijskog sastava, koji je za razliku od gore-pomenutih izvođača, zapravo bend ”naše generacije” sa kojima smo i jako dobri drugari. No, da neko ne pomisli slučajno da se radi o nekom nepotizmu, ovo je jedno vrlo unikatno i zrelo izdanje, pogotovo obzirom da se radi o albumu prvencu benda čiji gitarski dvojac u trenutku objavljivanja nema ni punih 20 godina. U pitanju je technical thrash metal prožet progresivnim uplivima, kao i harmonijskim rešenjima koja su daleko bliža melodic death metalu, nego nečemu na šta smo navikli od pripadnika drugog talasa američkog thrasha, kojima je ovaj sastav najviše inspirisan. Sve to čini ovo izdanje izuzetno obećavajućim, promovišući Alitor u sam vrh perspektivnih domaćih bendova. Jedan od glavnih pečata ovog benda je, za mene, Maretov vokal. On čini da tekstovi (koji bi na papiru delovali donekle i previše direktno i trapavo) u njegovom izvođenju apsolutno razoružaju slušaoca i otvore ga za jedno od emotivno najnabijenijih izdanja u thrash metalu (koji neretko ume da zanemari lične teme i više tretira neke globalne probleme). Svirački gledano, nagrada za igrača utakmice po mom mišljenju pripada Đuki, koji je svojim bubnjarskim performansom maestralno nakitio pesme i dodao im neku novu dimenziju. Sve u svemu, odlično izdanje koje čini da njihov naredni album pomno iščekujem, jer smatram da se radi o jednom od najtalentovanijih sastava na našoj sceni.