Imre Nemet je bubnjar kikindskog benda Anima koji se nedavno nakon osam godina vratio na scenu. Pored toga, svirao je i u bendovima Armadillo, Mandrake i Cross of Steel. Bavi se grafičkim i web dizajnom. Ljubitej muzike koji i dalje veruje da istu treba slušati sa vinila ili diskova.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Dosta sam razmišljao koje bendove da stavim u svoj top 3, jer realno ima puno kvalitetnih bendova sa ovih prostora. Mislim da je nemoguće objektivno odabrati tri, jer će to uvek biti subjektivno u zavisnosti od osobe koju pitaš. U svakom slučaju, ovo bi bio moj izbor koji smatram kvalitetnim, ali opet su odabrani iz žanrova (podvrste metala) koje lično slušam…

Amentes – It Could All Have Vanished (Samoizdanje, 2013./GS, 2018.) – recenzija

Definitivni broj jedan, o ovome nisam morao ni sekund da razmišljam. Muzika je jedinstvena i originalna, i to ne samo na domaćoj sceni. Mislim da su mogli daleko dogurati da je bend nastao u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu… Ne bih ni znao kako da opišem muziku, možda kao orijentalni/prog/doom/death. (smeh) Glavni oslonac muzike su klavijature, dok su gitare u suštini samo pratnja – čudno za metal bend, ali upravo to daje specifičan šmek Amentesu. Drugi glavni sastojak su definitivno bubnjevi, tj. specifični ritmovi Atile Nemeta! Nažalost, produkcija nije jača strana ovog izdanja, ali to svakako ne umanjuje vrednost i kvalitet pesama! U svakom slučaju, album koji često zavrtim u svom plejeru. Nadam se da će zadeti rukave i završiti dugoočekivani drugi album!

David Maxim Micić – Ego (Samoizdanje, 2015.)

Davida sam otkrio tek pre neke tri godine, zahvaljujući drugaru i bendmejtu Peletu. Šta reći, svako njegovo izdanje je na svetskom nivou, što se tiče komponovanja i muzike, tako i produkcije. Nije slučajno što je jedan od retkih domaćih bendova (muzičara) koji se podosta sluša i u inostranstvu! Slušam i volim sva njegova izdanja, ali Ego mi je nekako najdraži i najčešće slušani album. Iako je uglavnom instrumentalna muzika, puna je emocija i lako slušljiva, ne radi se samo o gomili solaža kao što bi neko očekivao od solo albuma nekog gitariste. Lepo iskompovane pesme, svako izdanje je jedno lepo putovanje.

Quasarborn – The Odyssey to Room 101 (Samoizdanje, 2018.) – recenzija

Verovatno bi se svi koji me poznaju iznenadili što sam Quasarborn svrstao u svoj top 3… Ako bih jednom rečju trebao da opišem ovaj bend, samo bih rekao: METAL. (smeh) Već me prva pesma koju sam čuo od njih oduvala, intenzivno, energično, tehnički potkovano i gde je potrebno – tamo i melodično. Nisam siguran tačno u koji žanr bih ih svrstao, možda neki tehnički thrash metal sa dovoljno melodija da mi se sviđa. (smeh) U svakom slučaju kada sam u raspoloženju za nešto brže i žešće, njih rado pustim. Odlično spakovane pesme na svetskom nivou. Ako bih trebao nešto posebno da izdvojim, to bi definitivno bile solaže (što je vrlo atipično za mene, s obzirom na to da sam bubnjar) – svaka solaža na albumu je lepo razrađena, svaka čast momci! Čuo sam nove pesme i veoma mi se sviđaju, željno isčekujem novi album!

Komentari