Bojan je kao kompozitor i muzičar trenutno aktivan u black metal bendovima Zloslut i Paimonia, dok je ranije uživo nastupao sa Bane i Khargash, te sa Winterblut (Nemačka). Takođe, studijski je radio sa sastavima Сварун i Elsewhere Shine.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

Necrophobia – Impotence by Sickness (Sound Galaxy, 1992.)

Teško je poverovati da ovakav materijal uopšte dolazi sa naših prostora, naročito i to što je usnimljen tokom nesrećnog vremena sankcija i hiperinflacije kada, pretpostavljam, većina tadašnjih audio inženjera nije ni čula za ekstremnije pravce metala. Ono što najviše odlikuje ovaj bend jeste fenomenalno razrađeni gitarski rad, počevši od melodičnih, masnih i „groovy“ rifova, preko virtuoznih pasaža i solo deonica, do divnih akustičnih razlaganja koji zajedno sa ranim Schuldinerovskim stilom vokala i povremenim pojavljivanjem klavijatura čine ubitačnu i nadasve originalnu kombinaciju za to vreme. Uz ovakve atribute i neku malo pristojniju produkciju, ubeđen sam da bi Necrophobia, bez ikakvog preterivanja, bila jedan od vodećih predstavnika floridske ili skandinavske death metal scene da im je područje odakle dolaze bilo upravo neko od navedenih.

The Stone – Umro (Folter, 2009.) – recenzija

Po svim mogućim parametrima, meni lično omiljeni album iz pozamašnog The Stone kataloga. Sumorna i haotična muzika koja kroz preciznu izvedbu i raznovrsne aranžmane na pravi način oslikava podlogu za glavni adut ovog benda – Nefasovu mizantropsko-nihilističku liriku. Ovo je sve samo ne monotono i dosadno izdanje gde je svaki segment razrađen do najsitnijih detalja: specifična rifologija, šarenolike bubnjarske deonice, bas linije ponekad istaknute u prvom planu i sve to zajedno sa povremenim atonalnim solažama predstavlja dovoljan razlog zbog kojeg smatram da je Umro, bez ikakvog potcenjivanja ostalih izdanja, kruna njihove dosadašnje karijere. Takođe, sama produkcija izdanja ide u prilog atmosferi istog, tako da je sve što se tiče ovog albuma odrađeno na maksimalnom mogućem nivou.

Centurion – Tragedija genija (Samoizdanje, 2013.)

S obzirom da mi EP Virtuelno ognjište nije baš najbolje legao, a o dugoočekivanom albumu ne bih da sudim na osnovu samo nekoliko izbačenih singlova, opredeliću se za singl Tragedija genija i za to postoji debeo razlog, a to je da je ovo najkompletnija, najzaraznija i najbolje „upakovana“ metal pesma koju sam čuo u poslednjih 10 godina, sigurno. Za razliku od prethodna dva izdanja koja sam naveo, sa Centurionom sam se susreo sasvim slučajno kada sam, spletom okolnosti, završio na nekoj humanitarnoj (?) svirci u nekadašnjem klubu Gun u Beogradu, gde su ujedno i oni nastupali. Utorak ili sreda, prepun klub, Centurion i Alitor zvuče kao da sviraju na playback, eksplicitna dešavanja u prvom redu (ko je bio – zna o čemu pricam (smeh)), a refren ove pesme se momentalno urezuje u sećanje. Kasnije dolazim do zaključka koji je prethodno naveden, dakle, zdrav „progressive metal“ pristup, lišen bilo kakve masturbacije na instrumentima, raznolikost koja se proteže kroz celu pesmu, vokal na kome bi i mnogi „veći“ pevači pozavideli, etno deo na sredini na kome bi i Vlatko Stefanovski pozavideo, sjajna transpozicija refrena na kraju itd. Sve u svemu, dosta različitih motiva upakovanih u jednu kompaktnu celinu gde ništa nije suvišno, tako da se nadam da su sličnu formulu za strukturu pesama primenjivali i za dugoočekivani album prvenac.

Komentari