Darko Zelić, poznatiji na našoj metal sceni kao Dachaz, u mladim danima se bavio aktivizmom i promocijom metala kroz različite kanale – od moderisanja prvih domaćih metal foruma i IRC kanala, preko osnivanja YUmetal.net foruma, dizajna fanzina i časopisa (The Vault, Hornburg, Metal Sound) do izrade sajtova domaćih i stranih bendova. Danas živi u Holandiji, mada i dalje suludo održava u životu svoj beogradski sympho black metal bend Carnival of Flesh.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Odabrati samo tri izdanja iz poslednjih dvadesetak godina koliko pratim našu scenu je veoma nezahvalan zadatak. No, rešio sam da odaberem tri koja su u mnogome obeležila različite delove tog perioda. To nisu nužno “najbolja” izdanja, ali su meni veoma draga.

May Result – Gorgeous Symphonies of Evil (CCP, 2000.)recenzija

U metal vode sam uplovio tačno oko bombardovanja ‘99. Zahvaljujući bratu od tetke, vrlo brzo sam “prošetao” kroz sve žanrove i našao se u sympho blacku. Kad sam čuo “Subaltern Crown of Her Majesty” kao prvu pesmu na Scream Until YU Like it kompilaciji, bezmalo je reći da sam bio “oduvan”. Pesma sadrži sve što je bilo karakteristično za taj period: krcata je simfoničnim klavijaturama, žarkim rifovima i neizbežnim “lepotica i zver” vokalima. Da su bili još jedan skandinavski bend, možda ovo izdanje ne bi ostavilo toliki uticaj na mene. Ali, kako je ovo bilo izdanje s početka posleratnog renesansnog metal perioda kod nas, bilo je unikatno – toliko da godinama kasnije nije bilo izdanja koje može da mu parira u potpunosti. Na moju veliku žalost, May Result je kasnije krenuo drugom putanjom, gde je linija između Stone to Flesh/The Stone i May Result postala dosta nejasnija, što dodatno čini ovaj album unikatnim. Lični favorit: “(Thy) Dark is Majestic”.

Monera – Lovemoeba (Samoizdanje, 2007.)

Manje-više svi smo imali tu situaciju: drugar osnuje bend, dobro svira, ne zna baš da peva, muzika je ok, ali se na svirke ide pretežno iz drugarskih razloga. Tako je bilo i sa ovim novobeogradskim grandžerima dok se nešto nije desilo – iskomponovali su prvu pesmu koja se može opisati rečima “čis’ metal”. A zatim još nekoliko, koje su skupili na ovom nikad-propisno-snimljenom demo izdanju. Ako izuzmemo sećanja na nekoliko godina mlaćenja kosurdačama po raznim klubovima širom Srbije na ove rifove, ono što cenim kod ovog samoizdanja je eksperimentalni duh. Momci su odrasli u metal okruženju, ali kako do tad nisu komponovali metal, nisu bili okovani tradicijom, te ovde ima svega – od blast beatova do (namernih) synth basova. Kako to obično biva, kad su napokon “odrasli” u kreativnom smislu, bend se raspao i ovaj album nikad nije snimljen i produciran kako to ove pesme zaslužuju. Lični favorit: “Inverse Space”.

Heretic Rites – Hiding Is So Futile (Urtod Void, 2016.)

Kad sam se odselio iz Srbije, malo sam izgubio dodir sa našom scenom. 2-3 godine sam pratio samo šta “velikani” izdaju, a novi bendovi mi nisu uopšte bili na radaru. No, kad smo izdavali naš prvenac, radio sam neizbežni “market research” da vidim šta se drugo pojavilo na našoj sceni u tom periodu. Od svih izdanja koje sam preslušao u tim mesecima, ovo me je toliko iznenadilo da se vrtelo na repeat – a i ne vrtelo se kad je svega 23 minuta. Fantastična ravničarska depresija koja vozi i vozi. Sirovo, prljavo, široko i sa neljudskom količinom muda. Možda je hipsterski, možda je “vintage”, ali prija. Lični favorit: “Beneath the Chapel”.