Branislav Panić je osnivač, pevač i gitarista novosadskog black/death metal sastava Bane, te osnivač/gitarista kanadskog alternativnog rock/metal benda Keychain. U toku muzičke karijere, sa raznim projektima nastupao je kao podrška bendovima poput Nothing More, Of Mice & Men, The Devil Wears Prada, Annihilator, Sodom, Malevolent Creation, Decapitated i mnogim drugim. Sarađivao je sa svetskim studijskim facama poput Glena Robinsona (The Rolling Stones, U2, The Ramones, David Bowie, AC/DC) i Howie Weinberga (Metallica, Slayer, Pantera, Soundgarden, Red Hot Chili Peppers), a u poslednjih 10-ak godina je održao bezbroj koncerata, festivala i turneja koje su obuhvatile do sada preko 15 evropskih država, kao i čitavu Severnu Ameriku.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Pre nego što započnemo, hteo bih samo napomenuti da sam odabrao isključivo „full-length“ izdanja, dakle nisam uzimao u obzir bezbroj sjajnih demo/promo/EP/split izdanja koja su se pojavila tokom godina na našoj sceni (tu, između ostalih, spadaju Ground Zero, Dead Shell of Universe, Blasphererion, Kozeljnik, Anguish Sublime, Catastrophy, Through Art, Downstroy, Kolac, Sarcomman i bezbroj drugih bendova). Takođe, jedan album koji nije uspeo da se „ugura“ u TOP3, ali koji ne mogu nikako da izostavim jer mi je to maltene najomiljenije domace black metal izdanje, ali ću ga makar pomenuti: Iskon – Gde krug večni svoj beskraj nudi (Blackness, 2010.).

Draconic – From the Wrong Side of the Aperture (Noisehead, 2009.)recenzija

Sećam se kao da je bilo juče kada sam prvi put pustio ovaj disk. Nikada pre toga, a iskreno rečeno ni posle toga, nisam osetio to – da kažem „ono“ što sam tada osetio kada sam čuo ovaj album. Od produkcije, preko omota, do samih pesama i pogotovo vokala, From the Wrong Side of the Aperture po mom skromnom mišljenju drži titulu najboljeg srpskog metal izdanja svih vremena! Jednostavno rečeno, ako niste poslušali ovaj album, poslušajte ga, i biće vam jasno o čemu pričam. Iako ovaj žanr možda nije baš za svakog, da se tako izrazim, „prosečnog metalca“, objektivno gledano ovde nema šta se može zameriti Beograđanima. Sve je na svom mestu, a evo dok pišem ove reči slušam pesmu „Murder the Distance“ koja zvuči kao da je juče snimljena. Inovativan i unikatan album sa naših prostora, čisto savršenstvo. Ja i dan danas tvrdim da je Draconic bio bend sa zapada ili da je tada uspeo snimiti par visokobudžetnih spotova, bio bi jedan od najvecih imena današnje moderne metal škole – i to ne (samo) kod nas, nego na svetskom nivou.

Dead Joker – Venture/Act II (West Force, 1994./IDM, 1997./Klasma, 2001.)

Ova albumčina i po se morala naći na mom spisku. Ja i dan danas u svojoj kolekciji imam originalnu kasetu (beli omot) iz 1994-e, i čuvam je kao oči u glavi jer je Venture bez ikakve dileme moje najomiljenije i najdraze srpsko (brutal) death metal izdanje. To je jedan od onih albuma gde produkcija uopšte nije ni bitna koliko god sirova bila, jer su Kragujevčani svojom brutalnošću sve nas metal bendove, pre i posle, pojeli za doručak. Ja ne mogu ni da zamislim kakvi su naši uslovi bili početkom/sredinom 90-ih što se snimanja tiče, ali to im očigledno nije bila nikakva prepreka, jer se i dan danas, čak nakon skoro 25 godina, priča o ovom kultnom albumu kao jednom od najvažnijih domaćih izdanja što se ekstremnog zvuka tiče. U tome leži sam dokaz o kvalitetu benda Dead Joker, a ne smem ni da zamislim šta tek sledi.

Infest – Everlasting Genocide (Grom/Butchered/Zero Budget/Terrorblast, 2011.)recenzija

Iskreno, mogao sam bilo koji Infestov album staviti na ovaj spisak, jer im je cela diskografija sjajna i nemaju loše izdanje, ali sam se ipak odlučio za Everlasting Genocide iz prostog razloga što sam bio prisutan 2011. kada se album snimao u češkom Hellsoundu, i još tada sam znao da će ovaj album biti opasna zver na domaćem terenu. Ne znam koliko od vas zna ovu činjenicu, ali Zombi (bubnjar) i Vandal (pevač/gitarista) su snimili ovaj album maltene na 1-2-3 što se kaže, bez metronoma (klik trake), iz prve, i bez ikakvog editovanja/post-produkcije na bubnjevima. Da se ne lažemo, 98% današnjih metal bendova bi se raspalo da pokušaju da snime album na ovaj način, tako da Zoranu i ekipi skidam kapu što im bend zvuči kao tenk – kako uživo, tako i na disku. Kratko i žestoko od početka do kraja, ovaj album ubija sve živo i ne staje dokle god ima živih. Za ljubitelje pravog, iskrenog old school death/thrash metala – ništa više, ništa manje, već tačno tako, kako i treba da bude. Deathrash Legion 666!!!

Komentari