Viktor Nagradić je frontmen niškog HC/beatdown sastava Suffering’s the Price. Uz to, član je bendova Honey Rider i LEER, kao i deo Tribal Rajber Labela, nezavisne online izdavačke kuće. Novinar po struci, prodavac magle online po zanimanju. Veliki gurman, obožavalac domaće ljute i dobrog stout piva (kad se nema može i „zidarac“!).

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Odabrati samo tri izdanja malo je nezahvalan posao, pogotovo za našu zemlju koja je generalno gledano uvek uspevala da isprati dosta muzičkih trendova. Sa metalom nismo zaostajali i jako mi je krivo što zbog neke društvene situacije gomila bendova, koji su daleko bolji od onoga što guraju svetske muzičke sile, nije uspela da se probije i makar životari samo od svog muzičkog rada. To je neka druga priča, ono što je bitno jeste da lokalne muzike ima i, kako se čini, neće je faliti ni u narednom periodu. Pa da pređemo na stvar…

Dancefloorers – Chasing the Dragon (Blacknail Label, 2004.) – recenzija

Kada sam kao klinac kretao da slušam metal ili šta god sa gitarskom osnovom, kao i većina moje generacije, krenuo sam sa nu metalom, to su bile te godine vrhunca žanra. I onda, nakon kaseta i kaseta svih mogućih stranaca, nabasam na bend iz svog rodnog grada koji radi taj neki fazon, ali u sebi svojstvenom maniru. Bila je to nevera situacija i loženje na prvu. Masni rifovi, gruv koji te tera da skaceš i vokal na koji sam i dan danas ljubomoran. Sjajna kombinacija lomljenja, laganih deonica i pamtljivih fraza. Imam tu sreću da sve ljude koji su radili na ovom albumu lično poznajem, te mi je cela priča ovog izdanja još interesantnija. Kako sam načuo, album će dobiti reizdanje, te savetujem svima da koji nemaju original kopiju da sebi pribave makar tu novu.

Draconic – From the Wrong Side of the Aperture (Noisehead, 2009.) – recenzija

Jedan od onih albuma koji su u vreme svog izdavanja bili apsolutno ispred svog vremena, makar što se Srbije tiče. Na prvo slušanje sam se oduševio raznovrsnošću deonica, sjajnim aranžmanima i iznad svega svetskom produkcijom. Skoro deset godina kasnije, ovo izdanje mi se i dalje neretko nađe na plejeru telefona. Da opet izađe u ovoj formi, bez problema bi pariralo bilo kom aktuelnom izdanju. Iskreno, ne mogu kao kod nekih da izdvojim jedan segment, jedan instrument koji mi je najviše ušao u uvo, jer je kao celina album sjajno izbalansiran. Pošto sam lično najviše vezan za vokal, moram istaći da su vokalne deonice ovde ma-gi-čne. Odlična kombinacija agresivnih i melodičnih delova, od jako pevljivih do brutalnih growl vokala. Što bi se reklo – jednom album!

Ewen – Ewen (SMP Music, 2016.) – recenzija

Ovo nije toliko metal-metal, ali pošto je Vaše izdanje, znači da jeste <smeh>. Pre nego što krenem, moram da kažem da nikada neću prežaliti što se album nije našlao na TRL-u uz singl “Ssendam”! Elem, po mom mišljenju, najbolji album sa ovih prostora u poslednjih, pa recimo pet godina. Svaka čast kompletnoj ekipi iz Kragujevca, kako momcima iz benda, tako i momcima iz Wild Cat studija. Tačno se čuje koliko je lepo snimljen svaki instrument, a produkcija je bukvalno dala život svakoj deonici. Što bi neki moji prijatelji rekli, diše! Lično sam veliki ljubitelj malo sporije, depresivnije muzike, a Ewen je sjajno izneo melanholiju u svojim pesmama. Nema neke nasilne patetike, tačno se oseti duša svakog tona, maksimalno iskreno. Ono što me je na prvu privuklo jeste neosporiv uticaj gosn Wilsona, te benda Porcupine Tree, ali daleko od toga da je album pokušaj kopiranja tako nečega. Jednostavno su način aranžiranja i progresije takve, ali 100% original Ewen. Verovatno jedino izdanje koje sam slušao u poslednje vreme da nisam imao ni jedan negativan komentar. Žalim jedino to što još uvek nisam imao priliku da ih slušam uživo, ali ima vremena!

Komentari